Kako se postaje gej?

xxxxxxxxxxxxxxxxxx

  ...Kao najvažnija poruka ističe se da homoseksualnost nije bolost, već stvar seksualne orjentacije, pa i da je svaka pretpostavka o lečenju homoseksualaca strogo kažnjiva. Danas ni jedan psihijatar, psiholog ili terapeut nema pravo da leči homoseksualca niti da bilo kako utiče na njegovo opredeljenje!
       Međutim, u Srbiji već godinu dana postoji Centar za lečenje homoseksualizma. Centar, koji nije priznat od Ministarstva zdravlja, vodi geolog i publicista Miroljub Petrović, koji nije lekar i koji je u javnosti poznat po svojim antidarvinističkim stavovima o evoluciji.
       Naime, do 1973. godine homoseksualizam se tretirao kao bolest, sve dok Američka psihijatrijska asocijacija (APA) nije proglasila homoseksualnost za opštu psihijatrijsku normalnost, kao i legitimno mentalno stanje i ponašanje.
       Njihov argument je glasio: „Homoseksualnost je po sebi jedan od oblika seksualnog ponašanja, koje, zajedno sa drugim oblicima seksualnog ponašanja, koja ne spadaju u psihijatrijske poremećaje, ne treba ni da bude na listi psihijatrijskih poremećaja jer:
       1) ne izaziva uvek subjektivno osećanje uznemirenja i jada;
       2) nije uvek u vezi sa nekim opštim oštećenjem socijalne efikasnosti i funkcionisanja“.

       Ovu usvojenu definiciju, koja je služila kao glavni argument mnogih homoseksualnih kampanja, naš sagovornik, Jovan Veljković, koji se kao viši ekspert UN u Africi dugo bavio psihoanalitičkim istraživanjem ljudske seksualnosti, o čemu je napisao nekoliko knjiga („Biće seksa“, „Nepodnošljiva istina“, „Homoseksualitet“, „Beda psihijatrije“...) za „Svedok“ daje objašnjenje homosekusaliteta koje do sada nije uzeto u obzir u zvaničnoj psihijatriji, ali i kritiku pasivnosti većine intelektualaca što ovu temu zaobilaze u svim stručnim skupovima.
       Svedok: Šta nedostaje definiciji Američke psihijatrijske asocijacije?
       Jovan Veljković: Nedostaju pre svega sitnice koje se tiču samog uzroka i prirode fenomena o kome je reč, ali savremena psihijatrija nije to pokušala da identifikuje.
       Dešavalo se da su homoseksualci, ali čak i svi ostali Amerikanci, zastupali stanovište o pravima homoseksualaca da žive svoj život. Srpska psihijatrijska organizacija je to prihvatila. Međutim, Amerikanci to rade na vrlo perfidan način tako što plaćaju ljudima da uzimaju njihove savete, a njima je bilo stalo da homoseksualce normalizuju.
       Mnogi ljudi, pa čak i čovek koji je bio čuveno svetsko ime u psihijatriji, „najureni“ su iz Američke psihijatrijske asocijacije zato što su bili protiv homoseksualiteta kao nečega bez čega se ne može.
       S: Antihomoseksualna inteligencija nikada nije insistirala da se objasni taj fenomen. Zašto?
       J.V: Zato što su preovladali homoseksualci i imali su veliki uticaj u Americi. Kada sam bio u Americi shvatio sam da oni rade svoj posao tako što afirmišu homoseksualitet kao nešto što je pozitvno, što i može da se tako shvati za nekoga ko je homoseksualac, ali oni su ipak manjina u odnosu na ostalu ljudsku populaciju.
       S: Vi ste dosta izučavali nastanak homoseksualnosti u primarnoj porodici. Do kakvih ste zaključaka došli, kako se postaje homoseksualac?
       J.V: Roditelji, pogotovo majke, maze decu. Dete dobija tu dozu ljubavi koja je nevina, međutim posle toga dete želi više. Ako muško dete pokuša da oko majke nešto realizuje, on dobija „šljagu“ i bude kažnjen, ponižen ili čak i eliminisan iz porodične zajednice.
       Cela stvar se svodi da treba roditelje i decu edukovati tako da ne dolazi do tih stvari kao što je homoseksualna orjentacija.
       S: Na koji način treba da se edukuju roditelji?
       J.V: Prvo je važna prevencija u porodici. To znači da ne treba prema detetu koje se seksualno zainteresovalo za majku biti surov, izudarati ga, izvređati, poniziti ga... Jer ako to dete, koje je slučajno pokušalo da se kod majke ili sestre afirmiše, bude poniženo, logično je da posle toga ne može da ima ishod koji je hetroseksualan.
       S: Kako roditelji treba da reaguju kada se desi takva situacija?
       J.V: Roditelji ne smeju da reaguju agresivno, već da razgovaraju sa detetom i objasne mu šta je u pitanju. Ako dete ponizite, ono postaje mrtvo za heteroseksualnu sudbinu. To bi svi roditelji trebalo da znaju jer svako dete ima tu žeđ za seksualnim saznanjem, blizinom suprotnog pola... Sve je to u redu, to je ljudska osobina. Roditelji moraju da shvate da, ako su deca napravila grešku, da to nije smrtna greška već neznanje, ili čak i želja koja je možda i indukovana od roditelja. Najstrašnije je ako se dete kastiguje, kažnjava, ponizi... ako dobija osećaj da je bezvredno.
       S: Šta se tada dešava?
       J.V: Dete, ako voli majku, ono će želeti da joj se i približi. Ako je majka inteligentna i tolerantna ona će to prevazići na adekvatan način, ali, ako je majka arogantna, autoritarna ona napravi detetu agoniju u psihi i dete više ne može da se vrati na normalan način funksionisanja. Tu on više nema nikakavu podršku, već je prepušten sam sebi.
       S: Kakva je uloga oca u takvim situacijama?
       J.V: Otac je takođe autoritarna ličnost i ima veliku ulogu u tom procesu. Često je čak i on taj koji kažnjava dete za takvo ponašanje.
       S: Vaša teza govori da dobrim vaspitanjem roditelja kod sledećih generacija može da se eliminiše ta pojava?
       J.V: Treba i roditelji da se obrazuju i da da stave do znanja svakom detetu da postoje granice. Važno je i da roditelji ne prave veliku prašinu ako dete pokaže neku veću bliskost ka roditelju suprotnog pola. Vrlo je važno da se shvati da homoseksualitet nije nešto što mora da snađe čoveka.
       S: Šta je sa proučavanjima Alfreda Kinsija?
       J.V: Alfred Kinsi je bio homoseksualac, prema tome nije mogao nikako on da bude prenosilac ideja o afirmaciji homoseksualizma. Ali je upravo prevrat u Americi nastupio posle njegovih ideja.
       S: Odakle potiče povezanost homoseksualaca sa Američkom psihijatrijskom asocijacijom?
       J.V: To počelo tako što su radnici u Americi, koji su bili homoseksualci, pokrenuli štrajkove. Homosekusalci iz radničke klase su počeli da traže svoja prava. Onda je APA na jednom od svojih skupova odlučila da je homoseksualnost normalna pojava, ali na bazi upravo toga što su ranici tražili, da imaju prava na seksualne odnose među sobom, i da ih niko ne osuđuje zbog toga. Interesantno je da se sada Amerikanci dosta zalažu za homosekusalitet. Ja nisam za to da se bude žandar, ili da se bilo ko kastiguje zato što je homosekusalc, ali ipak postoji pristojnost kao neophodna ljudska potreba za socijalizacijom.
       S: Šta je sa zakonom o usvajanju dece kod homoseksualnih parova?
       J.V: To nikako ne može da bude dobro. Takav stav samo pokazuje nivo morala u jednoj državi da se tako nešto radi ili ne radi.
       S: Kakav je uticaj na usvojeno dete koje raste u takvoj porodici?
       J.V: To nikako ne može da bude dobro po detetov razvoj, naročito ako postoji želja da to dete seksualno iskorišćavaju. Verujem da se i takve stvari dešavaju u svetu, ali to nije nešto što može da drži vodu.
       S: U čemu je njihova potreba za održanjem javne parade ponosa?
       J.V: Žele socijalizaciju, da budu socijalno prihvaćeni. To je jasno, ali svako ko vodi državu, ili je kompetentan da vodi moral u državi, trebalo bi da reaguje oštro na takvu situaciju, i nikako ne bi smeo da dozvoli takva nametanja zarad obećanja o evropskim integracijama.

Nedodirljivi          S: Zašto je gej lobi toliko jak u svetu?        J.V: Zato što je brojan. Ta tema je na svim sastancima APA-e bila nedodirljiva za diskusiju. Pa čak su i otpuštali ljude koji su smatrali da o tome treba rapravljati.

Teško se leči          S: Da li ste imali u svom iskustvu primere promene sekusalne orjentacije od homoseksualne na hetreosekusalnu?        J.V: Te stvari su vrlo teške za lečenje jer se javlja stid, i ta deca gledaju da pobegnu od svakog oblika lečenja. Ali sigurno da je moguće, samo treba tom problemu pristupiti sa jako mnogo obzira, stimulansa i prijateljskog razgovora...        Takvo rešenje je optimalno, ali je vrlo retko, jer ne možete terati decu, a pogotovu ne u američkom društvu gde se to smatra pohvalnim.

Kritika usvojene definicije homoseksualnosti          Da bi se razumelo o kakvoj je pojavi reč navešćemo njenu etiološku i ontološku suštinu:        Etiološki, homoseksualnost je neminovni ishod vaspitno nametnute adolescentne anksioznosti seksualne krivice pre svega u odnosu na osobu suprotnog pola u porodici, koja je u ranom detinjstvu adolescenta za njega imala ulogu objekta frojdovih tzv. „neželjenih struja infantilne seksualnosti“.        Psihoanalitički: homoseksualnost predstavlja trajno stanje vaspitno stečene psihoseksualne invalidnosti objektno tipskog karaktera, te je stoga u inicijalnoj fazi i lako sprečivo stanje najpre na liniji preventivne edukacije roditelja ili staratelja o tome koje autoritarne vaspitne greške u odnosu na sopstvenu ili poverenu im decu ne smeju nikako počiniti.

Zablude Alfreda Kinsija          Prema rezultatima Kinsijevih temeljnih statističkih istraživanja velikih uzoraka od po preko 5000 odraslih anonimnih ispitanika, posebno muške i posebno ženske populacije: priozilazi da je čak 37 odsto muških ispitanika navelo da su doživeli bar jedan orgazam u homoseksualnom odnosu, a da je bar 30 odsto njih doživelo takav orgazam više puta. Kod uzoraka odrasle ženske populacije, učestalost priznatih homoseksualnih orgazama je bila približno tri puta niža. Prevedeno u svetske proporcije to znači da bar svaki treći odrastao muškarac pripada korpusu homoseksualnih.        Kinsijev zaključak je bio da homoseksualne reakcije i ponašanja čine sa heteroseksualnim jedan kontinuitet Ijudskog seksualnog ponašanja - što dalje implicira, filozofski rečeno, ontološku istost, tj. nepostojanje razlike između homoseksualiteta i heteroseksualnosti. Naime, pošto je homoseksualna praksa rasprostranjena te stoga i prirodna, i pošto se u najvećem broju slučajeva dešava pomešana sa heteroseksualnom praksom istih osoba, kao i s obzirom na ustanovljenu činjenicu da je u znatnoj meri varijabilna tokom njihovog odraslog životnog doba, Kinsi je istakao i svoju „čuvenu“ ideju o kontinuitetu između homoseksualnog i heteroseksualnog ponašanja, a time, implicitno, i između homoseksualiteta i heteroseksualnosti. Ovde se mora reći da je to bio izveden zaključak ugodan za svakog lično (intimno) suočenog sa problemom homoseksualiteta.

Biseksualci su homoseksualci koji bi želeli da ne budu otkriveni          S: Šta je sa biseksualcima?        J.V: To su homoseksualci koji bi želeli da ne budu otkriveni. Oni mogu da budu sa suprotnim polom ako postoji neki materijalni interes da se ožene sa nekom ženom, dobiju nasleđe, ili ih roditelji nagrade...        S: Koliko je za biseksualizam značajan faktor genetike i biologije?        J.V: Nema tu biologije, to je stvar psihologije, psihičke zavisnosti i stečenih iskustava.        S: Znači, smatrate da teorija o urođenosti homoseksualne orjentacije, koja je ključan argument u gej kampanjama, u stvari ne postoji?        J.V: Tu nema nasledstva, već je to proizvod situacije.        S: Šta je sa argumentima o njihovom libidu?        J.V: Libido kod svih ljudi treba da bude normalan. Kakav je tačno kod njih to nisam mogao da ustanovom, ali primetio sam da su vrlo agresivni. Ono što je tragično je što su nove generacije dozvolile da to bude normalizovano.