Okolina pobedila genetiku

Majčina briga markira do 900 gena, u kom će se pravcu jedan organizam razvijati. Ako razmislimo da jedan genom ima 25 000 gena, u nekoj računici svaki dvadeseti gen je markiran pod uticajem nege u ranom periodu razvoja.

U našem narodu poznata je poslovica "Geni su čudo" ili, "Iver ne pada daleko od klade". Ranije se, čak, izuzetno vodilo računa prilikom venčavanja mladih "iz koje je familije", da li je u porodici postojala neka bolest koja može da bude nasledna...

Znači, interesovanje za nasleđe oduvek je postojalo, i ogroman značaj se (pri)davao genima. Novim otkrićima u nauci, da je moguće naslećivanje osobina koje se ne nalaze u genima, tj. da okolina utiče na biologiju, dolazimo do potpuno novih saznanja koje daju drugačiji ugao posmatranja vaspitanja, ali i psihoterapijske intervencije.

Prof. dr Dragan Švrakić, psihijatar, profesor na Washington University u Sent Luisu, gostujući profesor Medicinskog fakulteta i Fakulteta za psihoterapiju na Univerzitetu Singidunum u Beogradu, ekskluzivno za "Dilemu" govori o istraživanjima negenetskog nasleđivanja, njegovoj praktičnoj primeni i društvenim efektima.

Dilema: Pojedine teorije smatraju da je genetika presudna za formiranje ličnosti, druge da je okolina najvažnija, treći se zalažu za podjednak uticaj genetike i okoline. Dolazimo do novih istraživanja u 21. veku i doba epigeniteke. Šta se sada dešava?

Dragan Švrakić: Dešava se da su taj ekstremni stav, ili biologija, ili okolina, doživeli preispitivanje kada se došlo do novih saznanja i kada smo uspeli da izbrojimo koliko imamo gena. Prvo smo mislili da ih ima 100.000, pa smo prebrojavanjem došli da ih ima "samo" 25.000. Shvatili smo da ih ima toliko malo da oni ne mogu da objasne toliku raznolikost ljudskog organizma i raznolikost ljudskih umova. Postalo je jasno da se tu nešto dodatno dešava, što bi moglo da objasni zašto smo toliko različiti, zašto postoji toliko bogatstvo raznoraznih ljudskih karaktera i fizičkih osobina. Onda su shvatili da geni nisu odlučujući za ono kako ćemo mi da izgledamo i kakvi ćemo da budemo, već daju samo jedan okvirni spektar, jedan repertoar mogućnosti, u kom smislu naša ljudska vrsta može da se adaptira.

Ljudska vrsta se prilagodila. Ima oko 400 000 godina kako se odvojila crna i bela rasa. Kada je bela rasa počela da migrira prema severu, crna koža nije imala nikakvu prednost. Ona je imala prednost u Africi zbog toga što je bila adekvatna za tople predele, ali već kad su počeli da migriraju na Sever, kroz generacije se izgubilo. U okviru ljudske mogućnosti adaptacije, očito postoji mogućnost da se boja kože adaptira uslovima okoline. Kada bi uslovi adaptacije zahtevali da ljudi umesto 170-180 cm budu visoki 15 metara, verovatno da to adaptacijom ne bi mogli da postignemo i onda bi ljudska vrsta izumrla, kao što su i dinosaurusi izumrli, kada je trebalo da budu manji, a nisu mogli da se smanje.

Dakle, geni postavljaju jedan okvirni repertoar za naše adaptivne sposobnosti kao ljudske vrste, a kakvi ćemo mi na kraju biti zavisi i od faktora okoline, u smislu naše adaptacije na okolinu. Kada su se bela i crna rasa odvojile, onda se odvojila orijentalna rasa, koja je vrlo brzo razvila karakterističan izgled adaptirajući se na bljesak snega i sunca sa karakterističnim izgledom očiju i sa karakterističnim manjim telima koja su odvajala manje toplote.

Te promene nisu genetske promene, to su epigenetske promene.

Recimo gen koji je odlučujući za boju kože, zbog toga što crna boja kože može da bude mana u određenim hladnijim krajevima, taj gen se "ućutka" jednim hemisjkim procesom koji se zove metilacija i onda se boja kože promeni. Ta brza promena i adaptacija okolini ne može da bude genetska, zato što su geni i previše spori da bi doveli do adaptacije.

D: Još jedan primer?

D.Š: Japanci i Kinezi koji dođu da studiraju u SAD-u, u roku od jedne generacije prerastu svoje roditelje po visini i po težini oko 30 odsto. To je sve rezultat njihove adaptacije. Prva reakcija na sredinu je da porastu, jer se hrane drugačije i geni dozvole veći rast. Kada smo shvatili da je gen samo jedan okvirni repertoar za našu adaptaciju, a kakva će naša adaptacija biti zavisi od okoline. Onda su ljudi počeli da razmišljaju na koji način se do tako jedne adaptacije dolazi.

Tada su shvatili da su geni kao jedan semafor na kome su milioni sijalica, a u zavisnosti od toga koju sijalicu upalite, napisaćete različit tekst. Ako upalite jednu grupu sijalica, može da piše "dobro jutro" ili "dobro došli", a ako upalite druge sijalice na istoj toj tabli može da piše "doviđenja". To je isto i sa genima. Oni su, ili aktivni ili ne, i u zavisnosti od toga određene osobine će biti izražene, a druge neće biti izražene.

D: Sada kad se sve ovo zna, šta se menja u psihoterapijskom pristupu rada i pomoći ljudima?

D.Š: Prvu stvar koju epigenetika menja je da daje novi vetar u jedra psihoterapiji, zato što je psihoterapija počela polako da gubi dah u ovom dobu brzog života. U vremenu gde je potrebno i lečiti brzo, i živeti brzo, i raditi brzo, voziti brzo... psihoterapija je relativno spora. Ona zahteva vreme, posvećenost, misaonost... što ovo vreme ne dozvoljava.

Ali, shvatanjem da psihoterapija ima jedan ekstremno snažan uticaj na našu biologiju, došlo se do toga je psihoterapija intervencija okoline. Ja imam problem, a neko iz moje okoline mi pomaže da taj problem rešim - to je psihoterapija. Onda dolazimo do toga da psihoterapija mora da pomogne ljudima i da promene svoju biologiju.

Drugo, dala je određene smernice u kom pravcu trebe da se razvija. Umesto da bude ona neutralna frojdovska - "ja ćutim, a ti pričaj", krenula je u mnogo aktivnijem pravcu - na negu, na brigu, na konkretnu pomoć. Čovek, koji je na psihoterapiji treba da se oseti da je zbrinut i siguran. Dakle, psihoterapija daje jednu rehabilitacionu ulogu, a rehabilitacija znači da je to menjanje navika. Znači, umesto rđavih navika, mi razvijamo dobre navike koje će tako postati deo naše prorode i deo našeg života.

Shvativši koju ulogu i snagu ima u promeni, psihoterapija je dobila jednak status drugim oblicima lečenja. Ona nije više inferiorna u odnosu na lekove, elektrošok ili hiruršku intervenciju. Naprotiv, ona je sada jednaka tim intervencijama, i kao takvu je ljudi cene.

D: Epigenetika, pored značaja za psihoterapiju, ima i veliki značaj u vaspitanju?

D.Š: Ona daje ogroman značaj ranom periodu razvoja i vaspitanju dece. Ona naša ideja da su deca prvih nekoliko godina potpuno nesvesna bića, i da ih samo treba nahraniti, potpuno je netačna. U tom ranom periodu se formira temelj mentalnog zdravlja i buduće mentalne nesigurnosti. U druženju, igranju sa decom, u inspiraciji deteta da misli i rešava probleme, krije se buduća sreća te osobe.

Majčina briga markira do 900 gena, u kom će se pravcu jedan organizam razvijati. Ako razmislimo da jedan genom ima 25 000 gena, u nekoj računici svaki dvadeseti gen je markiran pod uticajem nege u ranom periodu razvoja.

D: Pomenuli ste da čak i stečene osobine mogu da postanu nasledne. Kako ovo objašnjavate?

D.Š: Recimo da je majčina briga dovela do toga da je to dete sigurno, nije anksiozno, reaguje na nove situacije sa smirenošću i promišljenošću... ta markiranost gena može da se "prokrijumčari" i na sledeće potomke, odnosno dete tog deteta...

D: Da li je to povezano sa "učenjem po modelu"?

D.Š: Ne! Određena osobina može da se prenese po obrascu markiranja gena, koje je briga o tom detetu dovela u ćelije samog deteta. Ta markiranost gena može da se prokrijumčari i na sledeću generaciju.

D: Čak i u slučaju da sledeća generacija ne živi sa biološkim roditeljima, ili ih uopšte ne upozna?

D.Š: Čak i da ne upozna tu osobu. To nema veza sa učenjem po modelu, to je bezgensko nasleđe, tj. bez promene gena, a prenosi se sa generacije na generaciju. To je ono što pre desetak godina nismo znali!

D: Ovo je, znači, novo saznanje u nauci?

D.Š: Potpuno novo! To je zaprepastilo ljude kad su shvatili. Odnosno oni su znali da tako nešto postoji, ali nisu znali mehanizam, i verovali da je to genski. Sad znamo i mehanizam. Znači, ti markirani geni se "prokrijumčare" kroz jajnu ćeliju i spermatozoid, fertinizuje se plod, ode u matericu, a ne izbrišu se markeri koje je majka predhodno napravila. To je po meni naveće otkriće u nauci u poslednjih 20 godina.

D: Koje promene ovo saznanje donosi u nauci?

D.Š: To što neke nauke koje su se bazirale na studijama blizanaca, mereći blizance i utvrđujući šta je genetsko a šta nije, potpuno propalo. Ako jedna osobina može da bude stečena i da se prokrijumčari u jajnu ćeliju kao genetska, onda nam je zaključak pogrešan.

Drugi aspekt na koji je nauka reagovala je da shvate da će pravilnom negom jedne generacije, efekte te nege osećati naredne generacije. Znači, da će u suštini pravilna nega jedne generacije praviti društvo koje će u jednom idealnom obliku, biti društvo koje je otporno na stres, koje je relaksirano i koje na izvestan način potencira nove i nove generacije. To je recipročan odnos.

D: Dali ovo isto važi i za negativne osobine ličnosti i uslove života, uslove rata, nemaštine...

D.Š: Pogledajte samo našu sredinu. Mi ovde imamo prvi odgovor na cinizam i skeptičnost. Što znači da će i sledeće generacije isto tako biti cinične i skeptične...

D: Da bi se došlo do ovog saznanja, urađeni su neki eksperimenti?

D.Š: Postoje eksperimenti i na životinjama i na mozgovima ljudi. Kod životinja je to jasno, da kad se majka odnosi prema potomcima na jedan ili drugi način, to potomstvo će nasleđivati i ponavljati osobine koje je majka na njih prenela, ne samo što uče po modelu, nego i zbog toga što se genetski markeri prenose na sledeću generaciju. Kod ljudi samo kvalitatno odgajanje dateta koje nije samo kontrola, već i kvalitetna emocionalna veza, postavlja temelj za stabilno samopoštovanje, manje anksiozne reakcije i otpornost na stres. To više niko ne dovodi u pitanje. Ne samo da se ne dovodi u pitanje da li je to tačno, već ni mehanizam kojim se do toga dolazi.

D: Da li to znači i da ovim mehanizmom mogu da se promene negativne osobine?

D.Š: Ono što je još bitnije je da ako se u negativnim uslovima neko razvija, adekvatnom intervencijom okoline može da se reprogramira taj loš epigenom. Znači, potpuno se otvaraju vrata psihoterapijskim intervencijama. Ovo nije fantazija, ovo je pokazano da je moguće da se desi.

D: Pošto Vi živite i radite u Americi, koliko se tamo promenio pristup psihoterapije posle ovih otkrića?

D.Š: Tamo je situacija odavno mnogo konkretnija, a manje akademska. Ali posle ovih saznanja još više se insistira na pristupu po tipu intervencije, zdravog razuma, brige, nege, rešavanje problema...

Ljubica Rašković