U našem društvu, zbog brojnih problema u protekle dve decenije, porodica se nalazi u mnogim psihološkim, socijalnim i egzistencijalnim problemima. Danas svakodnevno nailazimo na mnogobrojne poremećaje, koji se dešavaju u kontekstu porodice, poput nasilja, zlostavljanja, bolesti zavisnsti, raznih psihosomatskih oboljenja... Povodom događaja kojima su mediji prebukirani, a koji govore o slučajevima silovanja i porodičnog nasilja, dr Nevena Čalovska-Hercog, porodični psihijatar i osnivač Asocijacije sistemskih terapeuta u Srbiji, govori za "Svedok". Dr Čalovska-Hercog priča o porodičnoj terapiji, kao prevenciji i načinu lečenja poremećaja odnosa i komunikacije u porodici; tema našeg razgovora su, izmedu ostalog, bile i najčešće krize u savremenim porodicama, kao rezultat ozbiljnog poremećaja u društvenom sistemu.
Svedok: Kako može porodica da pomogne obolelom članu?
Nevena Čalovska: Time što, kad god se pojavi neki problem, svi članovi porodice pokušavaju, na bilo koji način, da pomognu. Međutim, vrlo često se dogada da, zbog loše komunikacije, neznanja, potrebe da se zaštitimo preko svake mere, osećaja krivice, počnemo da se ponašamo na način koji ne donosi dobro, tako da i sam pokušaj donosi nove probleme. Mnoge sekvence u porodičnoj terapiji usmerene su na to kako da promenimo ponašanje koje ne donosi dobro i uvedemo neko novo ponašanje. Porodična terapija se, uglavnom, bavi ponašanjem i odnosima, a ne pojedincem na način kojim se bavi psihoanaliza.
S: Koji su najčešći problemi i krize u porodici u današnje vreme?
N.Č: Mi govorimo da porodica prolazi kroz razvojne, odnosne očekivane i nerazvojne krize. Razvojne su normalne krize i povezane su sa promenama u životnom ciklusu. To su krize koje se javljaju prilikom stupanja u bračnu zajednicu, rođenjem deteta, polaskom deteta u školu, adolescencijom i odlaskom deteta od kuće. Nerazvojne krize su one koje nisu očekivane, koje su paranormalne, kao na primer naprasna smrt, maligna bolest, rođenje hendikepiranog deteta, psihijatrijski poremećaj, mnoge psihose, neuroze, psihosiometska oboljenja, bolesti zavisnosti i slično. U praksi najčešće nailazimo na bračnu krizu odnosno razvod, koji je veoma česta pojava i uvek aktuelna tema za razgovor.
S: Da li razvod spada u razvojne ili nerazvojne krize?
N.Č: Mi se trudimo da ne reklamiramo razvod, ali nudimo mogućnost da ljudi koji nisu zadovoljni postojećim odnosom, koji se ne osećaju dobro - izađu iz takve zajednice. Ako se neko odlučio za razvod, onda je važno da iz tog odnosa izađe na kvalitetan način.
S: Šta je sa problemom zavisnosti i koliko je on povezan sa funkcionisanjem u porodičnim odnosima?
N.Č: To je apsolutna disfunkcija i govori o ogromnom poremećaju u odnosima. Narkomanija i alkoholizam predstavljaju simptom koji govori o disfunkciji u celom porodičnom sistemu. Ne može se očekivati da samo porodica izađe na kraj sa problemom zavisnosti, jer ona nije u vakuumu već živi u društvenom kontekstu. Zato je potrebna multisistemska terapija i intervencija i u školi i na radnom mestu, odnosno sa celokupnim okruženjem i sa važnim ljudima uz okruženja.
S: Kako raditi sa roditeljima koji imaju dete koje je zapalo u takav problem?
N.Č: Ono što mi pokušavamo u porodičnoj terapiji jeste da ljude pomerimo iz osećanja krivice ka osećanju odgovornosti. Osećanje krivice dovodi osobu u stanje da se oseća loše, a u tom stanju ne može ništa da se uradi. Pozicija odgovornosti vas stavlja u poziciju aktivnosti, u poziciju da birate, a pozicija krivice u poziciju žrtve, okrivljenog. Veliki deo porodične terapije jeste da ljude stavlja pred odgovornost, ne da ih okrivi.
S: Koje su najčešće manifestacije krize današnje porodice u Srbiji?
N.Č: Najviše srećemo poremećaj ponašanja, puno zavisnosti i to politoksikomanskih, zatim ima mnogo depresivnih žena, a ono što najviše zabrinjava i doprinosi razvoju svih ostalih poremećaja jeste veliki broj nasilja u porodici.
S: Šta, zapravo, podrazumeva nasilje u porodici?
N.Č: Nasilje se definiše kao poremećaj komunikacije i zloupotreba moći, odnosno poremećaj hijerarhijske organizacije. Nasilje vrši onaj koji je moćniji bilo socijalno, ekonomski ili hijerarhijski. Deca i žene su najčešće žrtve nasilja. Ono podrazumeva fizičko, emocionalno, psihološko, socijalno, kao i seksualno maltretiranje.
S: Koji su najčešći uzroci nasilja?
N.Č: Ne postoji jedan jedini uzrok. Ono što najviše viđamo među partnerima jeste doživljaj nemoći i nemogućnosti da se komunicira, i to kod osobe koja je hijerarhiski u jačem položaju, te iz osećaja nevoljenosti koristi svoj položaj da naudi osobi sa kojom ne može da uspostavi željeni odnos. Problem je što nasilje ima tendenciju da se prenosi transgeneracijski, kao obrazac ponašanja, i što se vrlo često normalizuje ili se generalizuje i proširuje, kao na primer nasilje na uluci, na poslu, u medijima, u školi... Ne postoji nijedan segment u ovom društvu koji je oslobođen nasilja.
S: Kako pomoći osobi koja je žrtva nasilja?
N.Č: Danas se pojavljuju razni programi, SOS službe, pa i zakon koji je prepoznao da smo svi odgovorni da prijavimo nasilje, da je ono nedopustivo i neprihvatljivo. Sada je i sudska praksa počela da reaguje tako što nasilniku zabranjuje pristup žrtvi. Ranije smo imali priču da žena beži iz kuće, a sada da se nasilnik isključi, što je ogromna promena.
S: Šta je sa seksualnim nasiljem?
N.Č: Tu se negde radi o izjednačavanju seksualnog nagona sa agresivnošću. A pošto to nije akt ljubavi i međusobne razmene, onda je to akt nasilja. Mislim da se o pitanjima seksa i saksulnosti uopšte ne govori dovoljno, niti u školama postoji predmet koji bi se bavio tim pitanjima. Postoje takve inicijative i one su odlične, ali bi trebalo da uđu u sistem.
S: Šta bi društvo moglo da uradi po tom pitanju?
N.Č: Mislim da bi trebalo uvesti u škole predmet seksualnog obrazovanja i time uticati na formiranje svesti kod mladih o tim pitanjima. Priča o reproduktivnom zdravlju je mnogo važna. Do sada se sve zadržava samo na individualnim inicijativama.
S: Šta je sa nasiljem u školama?
N.Č: To je sve povezano, i nasilje u školama nastaje zbog sličnih uzroka. U svakom slučaju, ni o tome ne postoji sistemsko rešenje. To je problem društva i njegovih tekovina.
S: Koliko je aktuelna situacija u Srbiji doprinela tome?
N.Č: Kada se desi rat u nekoj zemlji, dolazi do društvenog sloma koji utiče na funkcionisanje i porodice i pojedinca. Padom društvenog sistema najviše su pogođeni upravo pripadnici muškog pola, jer kod njih, s psihološke strane gledano, dolazi do pada samopoštovanja i gubitka samopouzdanja, što rezultira pojavom besa i agresivnosti. Takvo nezadovoljstvo često muškarca vodi u alkoholizam, a žene u depresiju.
S: Koji sve oblici agresije mogu postojati u porodici?
N.Č: Psihološki, fizički, seksualni i ekonomski. Ono što mi, kao porodični terapeuti, najčešće viđamo su psihološko i fizičko nasilje u porodici. A kada se bliže dotaknemo tih pitanja, nalazimo da je vrlo često i seksualni život među partnerima ugrožen, i tako prožima sve sfere njihovog života.
S: Danas se u medijima često srećemo sa pojavom incesta. Koliko je, zapravo, ova pojava učestala kod nas i šta je incest uopšte?
N.Č: Nemamo pouzdane statističke podatke o tome, ali je sigurno da je veoma mali broj prijavljenih slučajeva u odnosu na njihovo stvarno postojanje. Incest je zapravo slom granica, to je specifična forma seksualnog zlostavljanja koja se dešava u porodici i to je nešto što predstavlja - ultimativni slom generacijske granice. Zna se gde pripada seksualno ponašanja i kojoj generaciji, tako da je incest najdrastičnija forma sloma granica u porodici.
S: Šta bi to trebalo da se desi u osobi, pa da dođe do toliko iskrivljenog ponašanja?
N.Č: Mogu da budu psihijatrijski poremećaji, ali ne i nužno. Veoma često je to alkoholizam, i različiti psihotički poremećaji, kao što su paranoidne psihoze, sumanute psihoze, šizoidne psihoze i vrlo često problemi sa zavisnošću, odnosno korišćenje različitih psihoaktivnih supstanci. Ovo su najčešći uzroci, ali teški niskoorganizovani poremećaj ličnosti – to je ono kada ne znate da li je neko zao ili lud, obično je reč o kombinaciji jednog i drugog.
S: Kako pomoći žrtvi incesta?
N.Č: Imala sam takvih slučajeva, pogotovo sa ženama. Jedna je došla zbog problema sa detetom i mužem, da bi se ispostavilo da je ona sama bila seksualno zlostavljena od strane dede. Tu je trebalo da reguje majka. Ako pričamo o incestu u odnosu između oca i kćerke, onda je majka ta koja se izmakla iz odnosa, na taj način što nije prisutna ili nije reagovala. Posebna je kategorija odnos između majke i sina, iako postoji specifična vrsta bliskosti, ipak ne mora da do incesta i dođe.
S: Šta ako je reč o obostranoj odluci i pristanku na incest?
N.Č: Nemam značajnih iskustava o tome, ali vrlo često koncidira sa ozbiljnim psihijatrijskim poremećajem i to kod onoga koji je stariji i ima moć, jer dete i nije u poziciji da zna šta je normalno, niti šta se može a šta ne. Dete pristalo, ili ne pristalo - postaje žrtva iz svog neznanja, tako da je to ozbiljan psihološki poremećaj.
S: Šta okolina može da uradi ako primeti takav slučaj?
N.Č: Kad se tako nešto primeti, svakako treba reagovati i intervenisati na nivou razdvajanja. Ostati pasivan je znak odobravanja i dozvole da se nastavi sa takvim ponašanjem.
S: Kakve posledice može da izazove preživljeno iskustvo incesta?
N.Č: Znam nekoliko žena sa kojima sam radila, i one imaju teškoće sa svojim psihosocijalnim identitetom, samopoštovanjem, partnerskim odnosima, ali i sa tim kakve poruke da prenesu svojoj deci.
S: Kakvo je terapijsko lečenje takvih osoba?
N.Č: Smeštanje i razumevanje iskustva u kontekst u kome se desio. Takođe, potrebno je dovesti osobu na nivo sagledavanja da to ne bi trebalo da utiče na njen doživljaj sopstvenog identiteta, kako se percipira kao ličnost i pokušaj da uspostave stabilne i kvalitetne partnerske odnose. To je dug i zahtevan proces, ali je moguć i daje dobre rezultate.
I
MEDIJI PODIGLI SVEST O NASILJU
S: Kakva je odgovornost medija?
N.Č: Mediji imaju ogromnu odgovornost i njihova suština trebalo bi da bude da se kultura nasilja pretvori u kulturu nenasilja. Danas počinju da se primenjuju mnogi programi, nenasilne komunikacije, kao što su "žirafeći jezik", "čuvari osmeha" i slični, kojima je cilj da vaspitavaju i decu i mlade da se bore za svoj glas.
S: Da li to znači da se u poslednjih nekoliko godina podigla svest ljudi o nasilju?
N.Č: Naravno, danas se priča o tome i to se zna. Ranije smo imali primer incidenta u kući i kada policija dođe kaže – "to je vaš porodični problem i vaša privatna stvar", i ode ne uradivši ništa. Retko se pričalo o tome, biti žrtva nasilja bilo je sramota, pa se to prećutkivalo. Sada je to apsolutno drugačije na samo u javnosti, već i među običnim svetom.
KAKO PREPOZNATI DETE
KOJE ŽIVI SA NASILNIKOM
S: Kako se posledice nasilja u porodici manifestuje kod dece?
N.Č: To, svakako, stvara patnju. Da li će neko dete razviti simptome ili ne, to zavisi od stepena razvijenosti deteta, postojanja podrške okoline ili njenog nepostojanja, ali patnja svakako postoji. Ona ne mora nužno da odvede u psihički poremećaj, ali je evidentna. Ono što se vidi kod deteta, u zavisnosti od toga da li je reč o zanemarivanju ili zlostavljanju, dolazi do pada školskog uspeha, pada koncentracije, neuobičajnog načina oblačenja, nervoznog ili agresivnog ponašanja. Simptomi su različiti kod svakog individualnog slučaja, i razlikuju se kod dečaka i devojčica. Kod devojčica to češće stvara unutrašnje probleme, kao što su psihosomatska oboljenja, a kod dečaka je to češće poremećaj ponašanja, mada opšta pravila ne postoje već samo tendencije ka ovakvim simptomima.
S: Kako reaguje okolina na takve promene ponašanja kod dece?
N.Č: Uglavnom to prepisuju odrastanju, odnosno pubertetu: tada je reč o ignorisanju problema, ili, pak, smatraju da nešto sa tim detetom nije u redu. Nijedna od te dve reakcije nije dobra: jedna normalizuje, a druga patologizira. Da bi okolina pomogla, ona mora da bude svesna, da komunicira i da bude odgovorna. I, naravno, da obrati pažnju na poruke koje dete šalje.
S: Kako pomoći takvom detetu?
N.Č: Podrškom, razumevanjem, praćenjem i sklanjanjem zlostavljača iz njegovog okruženja, jer je svaki ponovni susret sa njim obnavljanje traume. To je specifično iskustvo žrtava nasilja koje može da dovede i do osećaja krivice, usmljenosti i izopštenosti u odnosu na druge. To je duboka disfunkcionalnost. Smisao porodične terapije je da takvo ponašanje razumemo i odreagujemo, dajući legitimitet tome. To što nasilje razumemo, ne znači u isto vreme i da ga opravdavamo. Ako lečenjem ne izazovemo empatiju kod nasilnika, vezanu za stanje onog koji podnosi patnju, onda ga moramo udaljiti od žrtve. Odnos u kome nema emocija i empatije nije porodični odnos. Kad nasilnika stavimo u terapijski kontekst, onda radimo na različitim tehnikama, radimo na njegovom osvešćivanju.
Ljubica Rašković
Нема коментара:
Постави коментар