Drama druge godine
U prvoj godini života beba ne može da preživi sama, jer nije u stanju da zadovolji ni jednu svoju potrebu. Neophodni su joj roditelji... Ukoliko se iz bilo kog razloga beba oseća neprijatno, ona zaplače, i roditelji se pobrinu da sve opet bude u redu, odnosno, zadovolje potrebu koja se pojavila, i beba je opet zadovoljna. Ukoliko su roditelji brižni i posvećeni detetu u tom periodu, i ukoliko mu na vreme i na adekvatan način zadovolje potrebe, dete će se osećati sigurno i prihvaćeno na ovom svetu. Ovaj period je upravo vreme kad se postavlja kamen temeljac samopouzdanja i samostalnosti odrasle osobe. No, dok dete ne postane samostalna osoba, koja ima samopouzdanja i samopoštovanja, proći će dug put.
U prvoj godini, dete ima utisak bezuslovne voljenosti od roditelja, jer mu roditelji ispunjavaju sve želje i brinu se o njegovoj ugodnosti. Ono povezuje ispunjenje želje sa ljubavlju. Misli - oni mi ispunjavaju sve želje, znači, vole me. Međutim, krajem prve godine, kad dete počne da puzi, počinje da radi stvari koje roditelji ne mogu da mu dopuste, koje su opasne za njega, i tada počinju da odbijaju da mu zadovolje neke želje. Od ovog perioda dete uči da razlikuje ono što želi, od onog što je moguće. Da bi ga roditelji uspešno ovome naučili, pre svega je važno da oni razlikuju potrebe od želja i kod sebe i kod deteta.
Potrebe su oni zahtevi čije zadovoljenje nas održava u životu, odnosno bez čijeg zadovoljenja ne bismo preživeli. Želje su zahtevi bez čijeg zadovoljenja možemo živeti, ali nam njihovo zadovoljenje donosi sreću i čini nam život kvalitetnijim. Posle toga potrebno je da naučimo da razlikujemo i mi i dete koje želje treba da zadovoljimo, a koje bi bilo bolje za dete da mu uskratimo.
Dakle, obaveza roditelja je da zadovolji sve potrebe svog deteta na tom uzrastu, odnosno da se brine da bude sito, suvo, zdravo, voljeno.
Međutim, roditelji nikako ne smeju da ispunjavaju sve želje svog deteta. Još na tom uzrastu treba da ocenimo šta našem detetu stvarno treba, a šta je hir, odnosno šta želi samo da bi imalo što veći ugođaj, na primer naći meru u kupovini igračaka. Dete, svakako ne zna da pravi tu razliku, ali je to veoma teško i roditeljima da postignu.
Za dete će biti veliki šok kada se prvi put sretne sa zabranama, sa preprekama u ispunjenju svojih želja. Ovaj šok je utoliko veći, što je do tad mislilo da ga roditelji vole jer mu ispunjavaju sve želje. Zbog toga će svaka zabrana od roditelja naići na veoma burnu reakciju deteta. Kad dete počne samostalno da se kreće, poželeće da ispituje okolinu. Tada će neminovno ulaziti u situacije koje su opasne po njega. Dužnost roditelja je da spreči ponašanje koje mu škodi i da podstakne ponašanje koje mu koristi. Ukoliko dete krene da gura prst u utikač, svaki roditelj će burno reagovati i sprečiti ovo ponašanje. Tada je važno pokazati detetu da neke stvari ne sme da radi, što je za njegovo dobro, i pri tom mu pokazati ljubav i nežnost. U ovom konkretnom slučaju, treba sprečiti guranje prsta u utikač uzimanjem deteta u naručje, izražavajući mu pri tom ljubav ali i odlučnost u zabrani neželjenog ponašanja. Dete će, naravno, burno negodovati jer doživljava zabranu kao nadostatak ljubavi. Ono u tom periodu ne razlikuje sebe od svoje želje. Ponavljanjem zabrana na ovaj način dete će polako shvatati da ga roditelji vole iako mu nešto brane.
Ovo je kjučni momenat u razvoju vašeg deteta, zato što ako dete prihvati zabranu na ovaj način izrašće u zdravu i samopouzdanu ličnost. Ako dete ostane u uverenju da, ako ga neko voli ispunjava mu sve želje, i suprotno, ako mu ne ispunjava želje ne voli ga, imaće problema u kasnijem životu u odnosu sa vršnjacima, partnerom ili na poslu. Svaki put kada mu neka želja ne bude ispunjena biće nesrećno, odnosno osećaće se nevoljeno i napušteno. Da se ovo ne bi dogodilo, roditelji treba da prave izbor koje želje detu treba zadovoljiti, a koje nije neophodno. Svi roditelji znaju kako da zabrane opasno ponašanje, ali mnogi ne znaju ili ne žele da spreče ponašanje koje nije opasno, ali je nepoželjno, na primer nisu u stanju da spreče da dete vrišti. Oni svoju popustljivost objašnjavaju time da im nije teško da ugađaju detetu, ili da je ponašanje bezazleno i ne žele da se suoče sa burnim reagovanjem deteta. Iza ovog ponašanja roditelja stoji uverenje da su oni dobri roditelji, samo ako su njihova deca uvek srećna. Plač i negodovanje deteta doživljavaju kao svoju neadekvatnost. Ovo uverenje je pogrešno, jer pravilno vaspitanje dece podrazumeva niz frustracija, osujećenja u zadovoljenju njihovih želja, što čini proces socijalizacije i pripreme za uključivanje u društvo. Kjučni momenat u vaspitanju je postavljanje granica detetu. Mnogim roditeljima ovo predstavlja problem, jer se na deteovu patnju odazivaju saosećanjem i onda popuste sa obrazloženjem, to nije važno, nije mi teško ionako nemam drugih obaveza ili to nije skupo, mogu to da mu priuštim. Međutim, upravo zato što vole svoje dete treba da istraju u svom stavu, iako je dete u tom trenutku veoma nesrećno, jer detetu povremeno mora biti neprijatno u sadašnjosti, da bi u budućnosti bilo srećenije.
U najranijem uzrastu dete će izbegavati zabranjena ponašanja samo da bi izbeglo kaznu. Kasnije u školskom uzrastu ono već zna šta roditelji odobravaju, a šta ne, i u skladu sa tim se ponaša da bi dobilo pohvalu od roditelja. Tek na kraju adolescencije zna da sam sebi postavi granice, da primeti svoje greške i da voli samog sebe.
Roditelji koji misle da su dobri i brižni samo ako ispunjavaju svaku detetovu želju, nanose štetu detetu jer ono kasnije ne može da prihvati da ga neko opomene zbog neke greške u njegovom postupanju. Kritiku doživljava kao napad na svoju ličnost, burno reaguje i vređa onog ko ga kritikuje. Takva deca, nastavnika koji mu da manju ocenu optužuju da ga mrzi, da ima nešto protiv njega, kasnije šefa na poslu da je nepravedan, nestručan itd.
Roditelji koji ne ispunjavaju svaku želju svog deteta, ali mu pri tom pokazuju da ga vole, postići će da se njihovo dete razvija u stabilnog čoveka koji ume da se nosi i sa svojim i sa tuđim greškama, koji može da podnosi kritiku i da toleriše prepreke u zadovoljenju svojih želja, odnosno da se na realističan način bori sa tim preprekama. To znači da će moći da poveća napor da zadovolji neku svoju želju ili da zameni cilj i da se pri tom ne oseća nesrećno. Prepreke u zadovoljenju nekih želja mogu biti unutrašnje, nekad je to nedostatak sposobnosti, spretnosti ili znanja. Svaki čovek se u svom životu sretne sa ovakvim situacijama. Da se u tom slučaju osoba ne bi osetila nesposobnom, manje vrednom ili čak, depresivnom, roditelji treba da pokažu svom detetu da i oni greše, da nisu savršeni, ali što je jako važno, da greške mogu da se prihvate i isprave. Na taj način vaspitavano dete, lakše prihvata svoju nesavršenost i motivisano je za razvoj i napredak.
U prvoj godini, dete ima utisak bezuslovne voljenosti od roditelja, jer mu roditelji ispunjavaju sve želje i brinu se o njegovoj ugodnosti. Ono povezuje ispunjenje želje sa ljubavlju. Misli - oni mi ispunjavaju sve želje, znači, vole me. Međutim, krajem prve godine, kad dete počne da puzi, počinje da radi stvari koje roditelji ne mogu da mu dopuste, koje su opasne za njega, i tada počinju da odbijaju da mu zadovolje neke želje. Od ovog perioda dete uči da razlikuje ono što želi, od onog što je moguće. Da bi ga roditelji uspešno ovome naučili, pre svega je važno da oni razlikuju potrebe od želja i kod sebe i kod deteta.
Potrebe su oni zahtevi čije zadovoljenje nas održava u životu, odnosno bez čijeg zadovoljenja ne bismo preživeli. Želje su zahtevi bez čijeg zadovoljenja možemo živeti, ali nam njihovo zadovoljenje donosi sreću i čini nam život kvalitetnijim. Posle toga potrebno je da naučimo da razlikujemo i mi i dete koje želje treba da zadovoljimo, a koje bi bilo bolje za dete da mu uskratimo.
Dakle, obaveza roditelja je da zadovolji sve potrebe svog deteta na tom uzrastu, odnosno da se brine da bude sito, suvo, zdravo, voljeno.
Međutim, roditelji nikako ne smeju da ispunjavaju sve želje svog deteta. Još na tom uzrastu treba da ocenimo šta našem detetu stvarno treba, a šta je hir, odnosno šta želi samo da bi imalo što veći ugođaj, na primer naći meru u kupovini igračaka. Dete, svakako ne zna da pravi tu razliku, ali je to veoma teško i roditeljima da postignu.
Za dete će biti veliki šok kada se prvi put sretne sa zabranama, sa preprekama u ispunjenju svojih želja. Ovaj šok je utoliko veći, što je do tad mislilo da ga roditelji vole jer mu ispunjavaju sve želje. Zbog toga će svaka zabrana od roditelja naići na veoma burnu reakciju deteta. Kad dete počne samostalno da se kreće, poželeće da ispituje okolinu. Tada će neminovno ulaziti u situacije koje su opasne po njega. Dužnost roditelja je da spreči ponašanje koje mu škodi i da podstakne ponašanje koje mu koristi. Ukoliko dete krene da gura prst u utikač, svaki roditelj će burno reagovati i sprečiti ovo ponašanje. Tada je važno pokazati detetu da neke stvari ne sme da radi, što je za njegovo dobro, i pri tom mu pokazati ljubav i nežnost. U ovom konkretnom slučaju, treba sprečiti guranje prsta u utikač uzimanjem deteta u naručje, izražavajući mu pri tom ljubav ali i odlučnost u zabrani neželjenog ponašanja. Dete će, naravno, burno negodovati jer doživljava zabranu kao nadostatak ljubavi. Ono u tom periodu ne razlikuje sebe od svoje želje. Ponavljanjem zabrana na ovaj način dete će polako shvatati da ga roditelji vole iako mu nešto brane.
Ovo je kjučni momenat u razvoju vašeg deteta, zato što ako dete prihvati zabranu na ovaj način izrašće u zdravu i samopouzdanu ličnost. Ako dete ostane u uverenju da, ako ga neko voli ispunjava mu sve želje, i suprotno, ako mu ne ispunjava želje ne voli ga, imaće problema u kasnijem životu u odnosu sa vršnjacima, partnerom ili na poslu. Svaki put kada mu neka želja ne bude ispunjena biće nesrećno, odnosno osećaće se nevoljeno i napušteno. Da se ovo ne bi dogodilo, roditelji treba da prave izbor koje želje detu treba zadovoljiti, a koje nije neophodno. Svi roditelji znaju kako da zabrane opasno ponašanje, ali mnogi ne znaju ili ne žele da spreče ponašanje koje nije opasno, ali je nepoželjno, na primer nisu u stanju da spreče da dete vrišti. Oni svoju popustljivost objašnjavaju time da im nije teško da ugađaju detetu, ili da je ponašanje bezazleno i ne žele da se suoče sa burnim reagovanjem deteta. Iza ovog ponašanja roditelja stoji uverenje da su oni dobri roditelji, samo ako su njihova deca uvek srećna. Plač i negodovanje deteta doživljavaju kao svoju neadekvatnost. Ovo uverenje je pogrešno, jer pravilno vaspitanje dece podrazumeva niz frustracija, osujećenja u zadovoljenju njihovih želja, što čini proces socijalizacije i pripreme za uključivanje u društvo. Kjučni momenat u vaspitanju je postavljanje granica detetu. Mnogim roditeljima ovo predstavlja problem, jer se na deteovu patnju odazivaju saosećanjem i onda popuste sa obrazloženjem, to nije važno, nije mi teško ionako nemam drugih obaveza ili to nije skupo, mogu to da mu priuštim. Međutim, upravo zato što vole svoje dete treba da istraju u svom stavu, iako je dete u tom trenutku veoma nesrećno, jer detetu povremeno mora biti neprijatno u sadašnjosti, da bi u budućnosti bilo srećenije.
U najranijem uzrastu dete će izbegavati zabranjena ponašanja samo da bi izbeglo kaznu. Kasnije u školskom uzrastu ono već zna šta roditelji odobravaju, a šta ne, i u skladu sa tim se ponaša da bi dobilo pohvalu od roditelja. Tek na kraju adolescencije zna da sam sebi postavi granice, da primeti svoje greške i da voli samog sebe.
Roditelji koji misle da su dobri i brižni samo ako ispunjavaju svaku detetovu želju, nanose štetu detetu jer ono kasnije ne može da prihvati da ga neko opomene zbog neke greške u njegovom postupanju. Kritiku doživljava kao napad na svoju ličnost, burno reaguje i vređa onog ko ga kritikuje. Takva deca, nastavnika koji mu da manju ocenu optužuju da ga mrzi, da ima nešto protiv njega, kasnije šefa na poslu da je nepravedan, nestručan itd.
Roditelji koji ne ispunjavaju svaku želju svog deteta, ali mu pri tom pokazuju da ga vole, postići će da se njihovo dete razvija u stabilnog čoveka koji ume da se nosi i sa svojim i sa tuđim greškama, koji može da podnosi kritiku i da toleriše prepreke u zadovoljenju svojih želja, odnosno da se na realističan način bori sa tim preprekama. To znači da će moći da poveća napor da zadovolji neku svoju želju ili da zameni cilj i da se pri tom ne oseća nesrećno. Prepreke u zadovoljenju nekih želja mogu biti unutrašnje, nekad je to nedostatak sposobnosti, spretnosti ili znanja. Svaki čovek se u svom životu sretne sa ovakvim situacijama. Da se u tom slučaju osoba ne bi osetila nesposobnom, manje vrednom ili čak, depresivnom, roditelji treba da pokažu svom detetu da i oni greše, da nisu savršeni, ali što je jako važno, da greške mogu da se prihvate i isprave. Na taj način vaspitavano dete, lakše prihvata svoju nesavršenost i motivisano je za razvoj i napredak.
Нема коментара:
Постави коментар