Mala škola za velike roditelje 8

VEŠTINA kritikovanja

Svako od nas često je u prilici da kritikuje, ili bude kritikovan. Iako svi imamo veliko u iskustvo u kritikovanju, nije nam prijatno ni da upućujemo, ni da primamo kritiku. Međutim, neprijatnost niti može, niti treba da se sasvim eliminiše zato što ona motiviše na promenu. Ponekad primetimo da smo kritiku uputili u pogrešno vreme ili na pogrešan način i da nismo rešili konflikt, ali češće ne shvatamo zašto naša kritika nema željeni efekat. Veliki broj ljudi teško podnosi kritiku jer ne razdvaja sebe kao osobu, od svog ponašanja. Oni kritiku doživljavaju kao odbacivanje, kao nedostatak ljubavi, što je mnogo teže od motivišuće neprijatnosti. Kako će neko podneti kritiku zavisi i od njega samog, ali i od osobe koja kritikuje. Ranije smo već govorili da kritika treba da bude upućena isključivo na ponašanje, a ne na biće. Ovo važi i kada je upućujemo deci, i kada je upućujemo odraslima.

Dakle, treba jasno odrediti deo ponašanja koje želimo da neko promeni, pri tom naglasiti „meni se to ponašanje ne sviđa", a ne „to što radiš je loše". 

Kad je primedba na ovaj način upućena, ona pokreće na promenu zato što podrazumevamo da ta osoba želi da nam se dopadne. Ukoliko takvu primedbu upućujemo nesocijalizovanim osobama koje ne interesuju osećanja drugih, one neće imati efekta. O načinu kritikovanja takvih osoba biće reči kasnije. Ako kritikujemo decu, onda to treba da radimo što ranije, čim urade nešto što nam se ne dopada. Odlaganje smanjuje efekat kritike.

Forma u kojoj se upućuje kritika veoma mnogo utiče na promenu ponašanja. To, pre svega, znači da treba reći šta želite, a ne šta ne želite, zato što ćete na taj način izazvati željenu mentalnu predstavu kod osobe koju kritikujete. Na primer, više će efekta imati ako kažete „želim da dođeš posle škole odmah kući", nego „nemoj da ideš posle škole u igraonicu".
Ukoliko kritiku upućujemo većem detetu ili odrasloj osobi sa kojom inače imamo dobre odnose, možemo reći šta nam smeta, ali uz argument koji ne služi u ovom slučaju boljem razumevanju, nego uvažavanju druge osobe. Na primer, smeta vam kad vam prijateljica ili rođaka dođu u posetu nenajavljena. Tada je dobro reći „smeta mi kad dođeš nenajavljena, jer sam ja onda nespremna, tako te molim da mi unapred kažeš da ćeš doći". Ovako izražena kritika može biti prihvaćena ukoliko postoji bliskost u odnosima. Ako je osoba nesocijalizovana, kao i ako je dete malo, kritika mora da sadrži poruku koja će da upozori na posledicu koju će po njega imati neželjeno ponašanje jer njima nije važno kako se vi osećate, nego kako se oni osećaju. Poslužimo se prethodnim primerom „ako dođeš nenajavljena, možda neću biti kod kuće, te je zato bolje da proveriš".

Jedan od uobičajenih načina kritike je da pohvalimo dete, pa zatim dodamo ali... Takav način ostavi u lošem raspoloženju i vas i dete. Dovoljno je obrnuti redosled, reći prvo primedbu, a zatim pohvalu i efekat je mnogo bolji. Na primer „čudi me da dolaziš nenajavljeno, kad obično poštuješ i svoje i tuđe vreme".

U vaspitanju dece dobro je ponekad pozivati ih na samokritiku pitanjem „šta ti misliš da li je u redu ...", na ovaj način ćete ih navesti da preispitaju svoje ponašanje.
Kritike upućene na neke od ovih načina pomažu da je osobe ne dožive kao prezir ili mržnju, već kao zahtev na promenu ponašanja, koje ugrožava neku vrednost osobe koja ih kritikuje.
Na kraju par reči o primanju kritike. Kada vas neko kritikuje dobro je prvo razjasniti u čemu je problem i napraviti razliku između razumevanja kritike i njenog prihvatanja. Ukoliko smo shvatili da smo pogrešili, treba prihvatiti kritiku, ako mislimo da smo u pravu, onda treba izraziti razumevanje i saosećanje, npr. „žao mi što ste se uznemirili zbog...". Na ovaj način može da se izbegne konflikt većih razmera. Međutim, konflikti su sastavni deo života, neki se mogu rešiti, ali treba prihvatiti i one koji to ne mogu.