Mala škola za velike roditelje 7

Pohvale i nagrade

Pohvale, nagrade, kritike i kazne sastavni su deo socijalizacije i vaspitanja dece.
Dok mi odrasli odlazimo na posao, kuvamo, staramo se o deci, kupujemo, naša deca rastu i vredno rade uporedo sa nama. Zato ih treba i hvaliti i nagrađivati, da bi uvideli da odrasli umeju da cene njihov trud, ali i da bi izgradili radne navike i samostalnost.
Umemo li u tome da nađemo pravu meru?!

Iskustva pokazuju da postoje dve krajnosti. Ili roditelji (pogrešno) veruju da pohvala kvari dete i da je u njegovom interesu da prećute svoje zadovoljstvo i odobravanje, ili (takođe pogrešno) veruju da je dete potrebno neprestano hvaliti i nagrađivati bez obzira na njegova postignuća.

Naći pravu meru znači poštovati princip realnosti i uvažiti detetov uzrast, sposobnosti, postignute rezultate kao i spremnost da odgovore na naše zahteve.
Iako nije uvek prijatno ispunjavati roditeljske zahteve to je put do sticanja radnih navika i samostalnosti dece.

Ukoliko su zahtevi preniski ("Još je mali, ... Naradiće se kad odraste... Ja ću to brže i bolje odraditi...) dete će naučiti da i samo izbegava neprijatnost, radne navike se neće razvijati i konačno - dete će postati razmaženo.

S druge strane, ukoliko su zahtevi previsoki i neprilagođeni, na dete se vrši preteran pritisak ("Kako ja mogu... Misliš da je meni lako... Ima da uradiš pa makar... Ne zanima me kako ćeš..."). Ono često nije u stanju da ispuni sve zahteve i svesno je toga, pa postaje nesigurno, a u krajnjoj liniji i inferiorno.

Sjajan instrument u izgradnji puta ka samostalnosti jeste trasiranje radnih navika kroz pohvale i nagrade.
Pohvala je detetu pre svega putokaz da su roditelji zadovoljni njegovim ponašanjem, da cene njegov rad i ličnost. To je takođe način da se dete uveri da je spopsobno da nešto samostalno uradi što jača dečije samopouzdanje i motiviše ga da prihvata nove izazove.
Možete da hvalite detetovo ponašanje ("Odlično si ovo očistio, naučio, složio..."), kao i detetovu ličnost ("Ti si zaista vredno, pametno, uredno... dete...").
Dete kroz pohvalu dobija podsticaj i podršku, pa se i samo trudi da učvrsti željeno ponašanje ili da prestane sa ponašanjem koje je za roditelje nepoželjno. Neretko, takva ponašanja pretvaraju se u naviku i dete počinje samostalno da radi upravo ono što su roditelji do tada zahtevali.

Tada treba prestati sa hvaljenjem konkretnog ponašanja da ne bi došlo do inflacije pohvala koje onda dete doživljava kao nerealistične i nepoželjne ("Hvališ me samo zato što sam tvoje dete...").

Naravno roditelji neće sasvim prestati sa davanjem pohvala jer će preći na nove zahteve čije će ispunjenje ponovo biti propraćeno odgovarajućim pohvalama deteta.
Nagrada je takođe efikasna ukoliko je realistična i zaista prati detetov napredak. Pri tome treba imati u vidu da nagrada ne mora i ne treba uvek da bude materijalna, već može da bude i ugodnost - nešto što dete voli, što mu prija i u čemu uživa (čitanje omiljenih bajki, predstava, igranje u parku...). Ugodnost roditeljskog osmeha i zagrljaja ne može biti zamenjena ni jednom materijalnom nagradom.

Ipak, kada dete postigne vidan napredak ili rezultat nagrada može biti i materijalna. Ona jedino ima smisla ako prati dečije želje i ne treba da bude roditeljev, već dečiji izbor.
Dugoročno gledano - samostalnost i samopouzdanje su najveće nagrade koje roditelji mogu da daju deci kroz vaspitanje i stav čvrste ljubavi.
Zato je važno da se zapitamo i kakav smo uzor našoj deci.
l Koji i kakvi motivi nas vode ka postignuću?
l Koliko smo sami samopouzdani i samostalni?
l Poštujemo li sebe?
l Da li smo iskreni u procenama?
l Kakve su naše navike?
Ako (ni)ste zadovoljni odgovorima, razmislite o vezi između vaspitnih dimenzija o kojima govorimo - pohvalama i nagradama - i vašem (ne)zadovoljstvu. Omogućite vašoj deci da dobre navike stiču sa zadovoljstvom, kroz pohvale i nagrade koje ćete pažljivo osmisliti i kroz ponos na vaš i detetov uspeh koji ćete pokazati.
I uživajte u roditeljstvu!