Mala škola za velike roditelje 5

Pohvala i kritika

Deca u prvoj godini ne razlikuju sebe od majke. Tek oko osmog meseca počinju da shvataju da mama nije deo njih i da može da ode. To je trenutak kada se javlja strah od odvajanja i dete nastoji da skrene pažnju mami i da je zadrži uz sebe. Od toga kako se mama i tata odnose prema detetu, zavisi kakvu će dete sliku formirati o sebi. U ovom periodu formiraju se temelji ličnosti deteta. Ova izgradnja najintenzivnija je do pete godine i slika koju dete tada formira, prati ga kroz celi život. Ukoliko se roditelji odnose sa ljubavlju i pažnjom, dete će se osećati sigurno i prihvaćeno, u suprotnom, ako je zanemareno, biće nesigurno i bez samopouzdanja. Ljubavi i pažnje nikad nije previše, zato što se dete ne razmazi ukoliko mu se pruža mnogo pažnje, već ukoliko mu se ne postave granice.

Poruke koje roditelji upućuju deci ugrađuju se u njegovu ličnost i određuju razvoj. Poruke su i pohvale i kritike, ali one mogu biti i neverbalne kao što su osmeh, zagrljaj ili pak oštar pogled ili namršten izraz lica. Većina roditelja nema problema da uputi kritiku detetu. Kod pohvala je situacija malo drugačija. Neki roditelji misle da pohvale kvare decu ("ko se hvali, taj se kvari") i veoma retko hvale svoju decu. Takvi roditelji obično ni sami nisu dobijali dovoljno pohvala u detinjstvu. Oni se verovatno nelagodno osećaju i kad daju i kad primaju pohvale. Međutim, pohvale deci treba davati što više, ustvari, treba ih upućivati svakodnevno.

Poruke koje se upućuju deci mogu biti realistične i nerealistične. Ukoliko odgovaraju stvarnosti, one su realistične, ali ako odstupaju od nje, bilo pozitivno (preterane pohvale), bilo negativno (preterane kritike), one su nerealistične. Samo u prvoj godini deteta treba upućivati pozitivne nerealistične poruke detetu, kao što su: "ti si najlepša devojčica/dečak na svetu", "ti si najbolji/najbolja na svetu"... Kad dete napuni godinu dana, poruke moraju da odgovaraju stvarnosti, jer u protivnom nanose štetu i iskrivljuju detetovu sliku o sebi. Treba voditi računa o još jednom aspektu, a to je da li se one odnose na biće, odnosno osobu ili na ponašanje. Ukoliko se odnose na osobu, onda treba da budu pohvale i to realistične, na primer: "vrlo si spretan/spretna", "baš si dobar/dobra"... Kritike osobe deteta, makar bile i realistične, kao što su "sebičan si" ili "nisi sposoban kao stariji brat", nisu dobre, zato što one ne mogu da dovedu do promene, jer se osobine ličnosti teško menjaju. Dobro je detetu upućivati realistične pohvale, na primer: "ovo si baš lepo uradio/uradila", "ovo si dobro nacrtala/nacrtao"... i realistične kritike ponašanja npr. "ovaj crtež baš nisi uradio/uradila najbolje", ili "nisi dobro oprao/oprala zube"..., zato što je ponašanje lakše menjati. Na ovaj način učinićemo da dete zadrži ponašanje koje želimo, a da napusti ono koje smatramo nepoželjnim. Pohvale su detetu prijatne i ono će ponavljati željeno ponašanje da bi ih opet dobilo.

Sa kritikom je malo teže, zato što je ponašanje koje želimo da eliminišemo obično detetu zanimljivo i privlačno. Ovo zahteva više strpljenja i doslednost. Važno je da verbalne i neverbalne poruke budu u saglasnosti, zato što dete pre reaguje na neverbalne. Na primer, ukoliko roditelj brani detetu da psuje, a nasmeje se kad ono izgovori psovku, dete će biti ohrabreno osmehom i ponavljaće psovke jer želi da dobije osmeh. Pohvale i kritike ponašanja treba da budu konkretne i jasne detetu i da se odnose na određeno ponašanje. Na primer: "sviđa mi se kako jedeš za stolom", ili "ne sviđa mi se što prosipaš hranu", a ne "lepo jedi" jer ova poruka nije jasna i uopštena je.

Nerealistične pohvale i kritike nisu dobre ni kad se odnose na osobu kao što su "ti si sramota za porodicu" ili "najgluplji si sigurno u familiji", ni na ponašanje npr.: "ti nikad ništa ne uradiš kako treba", ili "ti uvek zabrljaš". Ne treba koristiti pogrdne reči (magarče, kretenu, gusko...) zato što one obezvređuju dete i ono može poverovati da je loše i da nije vredno da živi. Decu nikako ne treba potcenjivati i upućivati im reči prezira ili mržnje zato što im to nanosi trajnu štetu. Pohvale, ako su preterane, takođe nisu dobre. Ukoliko dete dobija preterane pohvale neće imati realnu sliku o sebi i kad dođe u kontakt sa vršnjacima videće da ima spretnije ili urednije dece ... i više roditeljske pohvale neće imati za njega vrednost koju bi trebale.

Da bismo vaspitali dete da bude osoba koja ima samopouzdanja i dobru sliku o sebi treba da koristimo samo realistične pohvale njegove osobe i realistične pohvale i realistične kritike ponašanja.

Piše: Svetlanka Knežević