Ciljevi vaspitanja
Mladi ljudi kad dobiju dete nalaze se pred teškim zadatkom - kako biti dobar roditelj? U tom trenutku nemaju, ni iskustva, ni znanja o roditeljstvu. Svaki roditelj ima svoje iskustvo koje nosi iz svoje porodice, ali postavlja sebi pitanje: da li želim da budem onakav roditelj kakvi su bili moji tata i mama? Tada obično kažu: ne želim da ponovim njihove greške, ali ne znam kako to da izbegnem. Zapravo oni tada ne znaju šta su osobine dobrih roditelja, šta treba da bude cilj kojem teže. U školi za roditelje koju vodimo, na pitanje: "šta je po vama dobar roditelj, koje osobine treba da ima?", dobijamo veoma različite odgovore. Za neke ljude najvažnije osobine su strpljenje i tolerancija, za druge strogost i doslednost, za treće razumevanje i briga... Svi se slažu u jednom, a to je da mnogo vole svoju decu. Iz ovih odgovora se vidi da su različita uverenja koja nas usmeravaju u vaspitanju. Ta uverenja potiču iz naše unutrašnje logike, iz našeg sistema vrednosti.
Partneri koji postaju roditelji potiču iz različitih sredina, imaju različite sisteme vrednosti. Prvi korak je da se oni dogovore šta im je cilj, šta žele da postignu vaspitanjem. Što više usklade svoje ciljeve, manje će biti nesporazuma i sukoba oko vaspitanja dece. Cilj koji ima većina roditelja je da pripreme decu za samostalan život i da ih puste da odu. Međutim, velike su razlike u mišljenjima kako doći do tog cilja. Roditelji se razlikuju u mišljenju šta je dobro za njihovo dete, razlikuju se i u zahtevima i u očekivanjima. Razlika između zahteva i očekivanja je bitna. Ukoliko roditelji imaju očekivanja koja nisu izražena u vidu zahteva, može se dogoditi da budu razočarani ako se ona ne ispune. Očekivanja nisu dobra jer su pasivna, kao i nada da će njihova deca uspeti u životu ili uverenje da će genetika odraditi svoje. Mnogo bolje je deci reći šta od njih želimo i šta za nas znači uspeh, zato što ćemo tada zajedno sa njima ići u pravcu kojim želimo.
Vaspitanje je aktivan proces koji roditelji kreiraju, i oni su odgovorni za njegov ishod. Zbog toga je naš stav da roditelji treba da postave ciljeve svojoj deci i da im pri tom upućuju jasne zahteve, pohvale kad ih ispune i kritike kad rade nešto što roditelji ne odobravaju. Problemi nastaju kada su ciljevi postavljeni previsoko ili prenisko, a naročito kad ih nema uopšte. Ukoliko zahtevamo više nego što dete može da ispuni, odnosno ako su ciljevi postavljeni previsoko, bićemo nezadovoljni njegovim postignućem i kritikovaćemo ga, a pohvale mu nećemo upućivati uopšte, ili vrlo retko. Takav odnos roditelja stvara kod deteta mišljenje da nije sposobno i dovoljno dobro za svoje roditelje. Ono će i samo sebi postavljati previsoke ciljeve u životu koje neće moći da dostigne i na taj način će formirati lošu sliku o sebi. Odrasla osoba koja ima ovako lošu sliku o sebi teško može da bude srećna i zadovoljna. Kada su ciljevi postavljeni prenisko, takođe nije dobro, jer dete stiče uverenje da roditelji misle kako ono nije sposobno za više i gubi samopouzdanje. U tom slučaju ne nauči da koristi svoje sposobnosti koje ima, nego odustaje kod prve teškoće.
Dobro postavljeni ciljevi su oni ciljevi koji su u skladu sa uzrastom deteta, sa njegovim sposobnostima i osobinama ličnosti. To znači da se ciljevi menjaju tokom odrastanja i prilagođavaju detetu. Oni moraju biti izraženi na detetu razumljiv način, vremenski ograničeni i sa jasnim pravilima, šta sledi ako ih ostvari, a šta ako ne. Vaspitanje treba da izgleda kao dobra partija šaha sa jasnim pravilima i u kojoj se tačno zna koji potez donosi pozitivan poen, a koji negativan.
Нема коментара:
Постави коментар