MERCEDES MODEL u vaspitanju dece
 |
Kada govorimo o odgovornom roditeljstvu pitanje da li postoji model po kome ćemo postati upešni roditelji nameće i pitanja roditeljske odgovornosti, ali i moći. Imajući u vidu da deca fizički, emotivno i materijalno zavise od svojih roditelja mi zapravo uviđamo da roditelji poseduju veliku moć.
Zato je pitanje dobrog modela vaspitanja zapravo pitanje raspodele te moći između pohvala, nagrada, kritika i kazni koje prate proces dečije socijalizacije i grade vaspitni stil roditelja. Model o kome je ovde reč upravo govori o tome koliko je važno deci postavljati zahteve, ali i znati ih pohvaliti i nagraditi kada na njih odgovore, odnosno kritikovati pa i kazniti kada taj odgovor izostane.
Zato je pitanje dobrog modela vaspitanja zapravo pitanje raspodele te moći između pohvala, nagrada, kritika i kazni koje prate proces dečije socijalizacije i grade vaspitni stil roditelja. Model o kome je ovde reč upravo govori o tome koliko je važno deci postavljati zahteve, ali i znati ih pohvaliti i nagraditi kada na njih odgovore, odnosno kritikovati pa i kazniti kada taj odgovor izostane.
U prethodnim brojevima bilo je reči o veštini da jasno postavimo zahteve, o pohvalama i nagradama koje deci pokazuju koliko uvažavamo njihov trud i želju da na zahteve odgovore, kao i o pravilnom kritikovanju i kažnjavanju.
Mercedes model stavlja ove tri osnovne vaspitne funkcije u jasan i recipročan odnos i omogućava laku vizualizaciju kako osnovne ideje, tako i posledica ukoliko ove funkcije nisu uravnotežene.
Ovaj model, naravno ne može da se primeni na celokupan proces vaspitanja, niti celokupno vaspitanje može da se svede samo na ovaj model, ali je dragocen roditeljima koji žele dobar uvid u vlastito roditeljstvo.
Dobar uvid često je pokretač da nešto promenimo, poboljšamo i unapredimo a to je upravo put ka uspešnom roditeljstvu.
Takođe je retkost da se vaspitni stil javi u „čistom" obliku koji je na prvi pogled prepoznatljiv. Roditelji jednog deteta, mogu da gaje različite stilove vaspitanja i imaju različit uticaj na dete. Brojni su i „značajni drugi" u dečijem okruženju koji učestvuju u njegovom vaspitanju. Ponekad se pored preklapanja javlja i dilema o kom je stilu reč, da li je dete razmaženo ili prezaštićeno i sl.
Ipak, prateći ovih pet osnovnih dimenzija i uočavajući pravilnosti u njihovom ponavljanju kao i efektima njihovog međusobnog prožimanja možemo steći sliku vlastitih propusta i ispraviti ih na vreme.
Dakle, sledeći osnovnu ideju ovog modela, roditelji bi trebalo da deci svakodnevno i u približno jednakoj meri postavljaju zahteve, kritikuju ih i kažnjavaju, pohvaljivaljuju i nagrađuju.
Mercedes model stavlja ove tri osnovne vaspitne funkcije u jasan i recipročan odnos i omogućava laku vizualizaciju kako osnovne ideje, tako i posledica ukoliko ove funkcije nisu uravnotežene.
Ovaj model, naravno ne može da se primeni na celokupan proces vaspitanja, niti celokupno vaspitanje može da se svede samo na ovaj model, ali je dragocen roditeljima koji žele dobar uvid u vlastito roditeljstvo.
Dobar uvid često je pokretač da nešto promenimo, poboljšamo i unapredimo a to je upravo put ka uspešnom roditeljstvu.
Takođe je retkost da se vaspitni stil javi u „čistom" obliku koji je na prvi pogled prepoznatljiv. Roditelji jednog deteta, mogu da gaje različite stilove vaspitanja i imaju različit uticaj na dete. Brojni su i „značajni drugi" u dečijem okruženju koji učestvuju u njegovom vaspitanju. Ponekad se pored preklapanja javlja i dilema o kom je stilu reč, da li je dete razmaženo ili prezaštićeno i sl.
Ipak, prateći ovih pet osnovnih dimenzija i uočavajući pravilnosti u njihovom ponavljanju kao i efektima njihovog međusobnog prožimanja možemo steći sliku vlastitih propusta i ispraviti ih na vreme.
Dakle, sledeći osnovnu ideju ovog modela, roditelji bi trebalo da deci svakodnevno i u približno jednakoj meri postavljaju zahteve, kritikuju ih i kažnjavaju, pohvaljivaljuju i nagrađuju.
Socijalizovano dete
Kada su sve tri dimenzije u optimalnoj zoni i podjednako zastupljene, rezultat vaspitanja biće socijalizovano dete, dobro pripremljeno za perspektivu samostalnog života.
Ukoliko je neka od pomenutih dimenzija preterano izražena, ili je pak premalo zastupljena vaspitni stil roditelja nije dobar. Roditelji će se uglavnom složiti sa konstatacijom da nije dobro preterano kažnjavati dete, ali da bi dete shvatilo gde su granice neophodno ga je kritikovati kada ne prihvata zahteve, pa i kazniti kada je u tome uporno.
Upitamo li se pri tome da li su naši zahtevi preterani, neprimereni i preambiciozni pa dete objektivno ne može da odgovori na njih, ili obrnuto, da li smo preterano popustljivi i imamo pogrešno uverenje da je preuzimanje dečijih obaveza način da zaštitimo dete i učinimo ga srećnim, jasno je da će se kao odgovor nametnuti traženje optimuma.
Kad govorimo o pohvalama, ugodnostima ili materijalnim nagradama, njihova inflacija dovešće do dečije nezainteresovanosti za njih, i njihovog podrazumevanja ako preteramo. Ako pohvale izostanu ili su retke i rezervisane samo za izuzetna postignuća dece, dolazi do nesigurnosti deteta u vlastite sposobnosti i vrednost. To praktično znači da ukoliko imamo neku od ovih dimenzija preterano razvijenu ili nedovoljno razvijenu, čime je nužno poremećen i balans između njih, možemo govoriti o presocijalizovanom ili razmaženom detetu, detetu koje je prezaštićeno...
Ukoliko je neka od pomenutih dimenzija preterano izražena, ili je pak premalo zastupljena vaspitni stil roditelja nije dobar. Roditelji će se uglavnom složiti sa konstatacijom da nije dobro preterano kažnjavati dete, ali da bi dete shvatilo gde su granice neophodno ga je kritikovati kada ne prihvata zahteve, pa i kazniti kada je u tome uporno.
Upitamo li se pri tome da li su naši zahtevi preterani, neprimereni i preambiciozni pa dete objektivno ne može da odgovori na njih, ili obrnuto, da li smo preterano popustljivi i imamo pogrešno uverenje da je preuzimanje dečijih obaveza način da zaštitimo dete i učinimo ga srećnim, jasno je da će se kao odgovor nametnuti traženje optimuma.
Kad govorimo o pohvalama, ugodnostima ili materijalnim nagradama, njihova inflacija dovešće do dečije nezainteresovanosti za njih, i njihovog podrazumevanja ako preteramo. Ako pohvale izostanu ili su retke i rezervisane samo za izuzetna postignuća dece, dolazi do nesigurnosti deteta u vlastite sposobnosti i vrednost. To praktično znači da ukoliko imamo neku od ovih dimenzija preterano razvijenu ili nedovoljno razvijenu, čime je nužno poremećen i balans između njih, možemo govoriti o presocijalizovanom ili razmaženom detetu, detetu koje je prezaštićeno...
Preterano socijalizovano dete
Ovaj vaspitni stil gaje roditelji koji veruju da pohvala kvari dete, da zato treba pohvaljivati samo izuzetne uspehe i insistirati na skromnosti, pri čemu njihova deca nemaju puno izbora.
Ova deca zaključuju da ljubav mora da se zasluži i to postižu nastojanjem da u udovolje svima, da budu savršeni u svim zadacima - što je naravno izuzetno teško.
A rezultat?
Preterana uslovljenost rezultira lošom predstavom o sebi!
Ovakva deca često steknu utisak da ne vrede i da će ih odrasli odbaciti kada to konačno otkriju. Često su nesigurna i plašljiva.
Ljubav ne sme biti uslovljena! Decu volimo zato što postoje i zato je potrebno izreći i pokazati im ljubav, pohvaliti i trud i rezultate, podržati ih kada im je teško i kad im ne ide, jer - mali koraci vode do velikih rezultata!
Ova deca zaključuju da ljubav mora da se zasluži i to postižu nastojanjem da u udovolje svima, da budu savršeni u svim zadacima - što je naravno izuzetno teško.
A rezultat?
Preterana uslovljenost rezultira lošom predstavom o sebi!
Ovakva deca često steknu utisak da ne vrede i da će ih odrasli odbaciti kada to konačno otkriju. Često su nesigurna i plašljiva.
Ljubav ne sme biti uslovljena! Decu volimo zato što postoje i zato je potrebno izreći i pokazati im ljubav, pohvaliti i trud i rezultate, podržati ih kada im je teško i kad im ne ide, jer - mali koraci vode do velikih rezultata!
Razmaženo dete
Za razliku od prethodnog, ovaj vaspitni stil pothranjuje dečiji hedonizam. Deca čiji roditelji smatraju da samo loši roditelji kažnjavaju, počinju da veruju da je normalno da su im sve želje ispunjene, dok kritiku doživljavaju kao napad ili čak i mržnju.
Njihovi roditelji umesto jasnih zahteva, imaju pasivna očekivanja, a umesto kritike neretko se koriste emocionalnim ucenjivanjem.
Ako kažemo detetu „ne" ne znači da ga ne volimo!
Postavljanje granica je nužnost koja dete usmerava da uči da neprijatnost može biti i korisna, kao i da na taj način razvija svoje sposobnosti i samostalnost.
Njihovi roditelji umesto jasnih zahteva, imaju pasivna očekivanja, a umesto kritike neretko se koriste emocionalnim ucenjivanjem.
Ako kažemo detetu „ne" ne znači da ga ne volimo!
Postavljanje granica je nužnost koja dete usmerava da uči da neprijatnost može biti i korisna, kao i da na taj način razvija svoje sposobnosti i samostalnost.
Prezaštićeno dete
Iza ovog vaspitnog stila stoji pogrešno roditeljsko uverenje da je dokaz ljubavi neprestana briga za decu praćena strepnjom da će se nešto loše desiti ukoliko ta zabrinutost popusti. Međutim, preterana briga škodi upravo detetu.
Prezaštićena i zaklonjena deca, nemaju priliku da nauče da se brinu o sebi, ne razvijaju svoja znanja i veštine, ne suočavaju se sa preprekama i ne napreduju. Umesto toga svet doživljavaju kao vrlo opasno mesto, kome ona nisu dorasla, stalno traže roditeljsko prisustvo i zaštitu, a sami su nenametljivi, plašljivi i vrlo tihi.
Budući da će se i ova deca, kao i sva ostala, kad-tad suočiti sa spoljašnjim svetom bez prisustva roditelja, imaće problem da sama donose odluke i uvek će tražiti zaštitu i odobravanje drugih.
Ukoliko na vreme i u kontrolisanim uslovima, uz minimalan rizik, omogućimo detetu da se suoči sa poteškoćama i preprekama, omogućili smo mu da razvija svoje sposobnosti, znanja i veštine, a samim tim ga pripremamo za samostalan život i odgovoran odnos prema sebi i drugima.
Prezaštićena i zaklonjena deca, nemaju priliku da nauče da se brinu o sebi, ne razvijaju svoja znanja i veštine, ne suočavaju se sa preprekama i ne napreduju. Umesto toga svet doživljavaju kao vrlo opasno mesto, kome ona nisu dorasla, stalno traže roditeljsko prisustvo i zaštitu, a sami su nenametljivi, plašljivi i vrlo tihi.
Budući da će se i ova deca, kao i sva ostala, kad-tad suočiti sa spoljašnjim svetom bez prisustva roditelja, imaće problem da sama donose odluke i uvek će tražiti zaštitu i odobravanje drugih.
Ukoliko na vreme i u kontrolisanim uslovima, uz minimalan rizik, omogućimo detetu da se suoči sa poteškoćama i preprekama, omogućili smo mu da razvija svoje sposobnosti, znanja i veštine, a samim tim ga pripremamo za samostalan život i odgovoran odnos prema sebi i drugima.
Zanemareno i maltretirano dete
Ova dva modela prikazana su uporedo, čime se naglašava jedna bitna činjenica - da je granica između zanemarivanja i zlostavljanja vrlo porozna i diskutabilna.
Na žalost, loši modeli su još uvek naša realnost i često ih viđamo u susedstvu, na našim ulicama i u našim mestima. Uostalom, mediji nas na to stalno podsećaju sve poraznijim vestima o nasilju u porodicama, zanemarivanju i zlostavljanju.
Koliko puta ste čuli ili pročitali da neko nema vremena da se bavi decom, da je važno da su sita i obučena, da idu u školu da bi učili a da roditelji imaju „preča posla"?!
Koliko ljudi u vašem okruženju fizički kažnjava decu uz obrazloženje da dete mora da se boji da bi poštovalo odrasle (pa je po toj logici „batina iz raja izašla")?!
Nije teško pretpostaviti kakvi su efekti! Dete uviđa koliko je beznačajno roditeljima i počinje i samo da misli o sebi kao o nekome ko nije vredan ljubavi, vrlo često skreće pažnju na sebe ekscesnim ponašanjem, ne razlikuje poštovanje od strahopoštovanja, ne veruje nikome, i konačno, kroz proces identifikacije sa agresorom, i samo postaje nasilno.
Iako je ovim kategorijama najviše potrebna pomoć stručnjaka, po pravilu je oni poslednji traže i dobijaju, a neretko se to desi tek kada se i porodica i društvo već suoče sa posledicama.
Na žalost, loši modeli su još uvek naša realnost i često ih viđamo u susedstvu, na našim ulicama i u našim mestima. Uostalom, mediji nas na to stalno podsećaju sve poraznijim vestima o nasilju u porodicama, zanemarivanju i zlostavljanju.
Koliko puta ste čuli ili pročitali da neko nema vremena da se bavi decom, da je važno da su sita i obučena, da idu u školu da bi učili a da roditelji imaju „preča posla"?!
Koliko ljudi u vašem okruženju fizički kažnjava decu uz obrazloženje da dete mora da se boji da bi poštovalo odrasle (pa je po toj logici „batina iz raja izašla")?!
Nije teško pretpostaviti kakvi su efekti! Dete uviđa koliko je beznačajno roditeljima i počinje i samo da misli o sebi kao o nekome ko nije vredan ljubavi, vrlo često skreće pažnju na sebe ekscesnim ponašanjem, ne razlikuje poštovanje od strahopoštovanja, ne veruje nikome, i konačno, kroz proces identifikacije sa agresorom, i samo postaje nasilno.
Iako je ovim kategorijama najviše potrebna pomoć stručnjaka, po pravilu je oni poslednji traže i dobijaju, a neretko se to desi tek kada se i porodica i društvo već suoče sa posledicama.
Sve složeniji izazovi koji se pred današnje porodice postavljaju, kao i sve manje vremena koje provodimo u krugu porodice nameću potrebu da roditeljstvu pristupimo odgovorno, da o njemu učimo i stalno proširujemo svoja znanja.
Vaspitanje dece je proces! Da bi dete moglo da poštuje pravila mi moramo da naučimo da ih saopštimo tako da ih ono razume, kroz jasno postavljene zahteve.
Da bi znalo da je u nečemu uspelo pohvalimo ga i nagradimo, a da bi znalo koje greške treba da ispravi kritikujmo detetovo ponašanje, ali ne i ličnost! Kritika i kazna imaju smisla samo ako dete zna gde je pogrešilo. Takođe, treba imati na umu da preteške kazne štete dečiji razvoj, kao i da govor prezira i mržnje takođe čine zlostavljanje.
I na kraju, za one koji i dalje tvrde da „nemaju vremena" - vreme provedeno sa decom ima kvantitet, ALI I KVALITET!
Nadam se da će vam mercedes model pomoći u traženju vašeg optimalnog modela vaspitanja.
Vaspitanje dece je proces! Da bi dete moglo da poštuje pravila mi moramo da naučimo da ih saopštimo tako da ih ono razume, kroz jasno postavljene zahteve.
Da bi znalo da je u nečemu uspelo pohvalimo ga i nagradimo, a da bi znalo koje greške treba da ispravi kritikujmo detetovo ponašanje, ali ne i ličnost! Kritika i kazna imaju smisla samo ako dete zna gde je pogrešilo. Takođe, treba imati na umu da preteške kazne štete dečiji razvoj, kao i da govor prezira i mržnje takođe čine zlostavljanje.
I na kraju, za one koji i dalje tvrde da „nemaju vremena" - vreme provedeno sa decom ima kvantitet, ALI I KVALITET!
Nadam se da će vam mercedes model pomoći u traženju vašeg optimalnog modela vaspitanja.
Нема коментара:
Постави коментар