Mala škola za velike roditelje 9

MERCEDES MODEL u vaspitanju dece

Kada govorimo o odgovornom roditeljstvu pitanje da li postoji model po kome ćemo postati upešni roditelji nameće i pitanja roditeljske odgovornosti, ali i moći. Imajući u vidu da deca fizički, emotivno i materijalno zavise od svojih roditelja mi zapravo uviđamo da roditelji poseduju veliku moć.
Zato je pitanje dobrog modela vaspitanja zapravo pitanje raspodele te moći između pohvala, nagrada, kritika i kazni koje prate proces dečije socijalizacije i grade vaspitni stil roditelja. Model o kome je ovde reč upravo govori o tome koliko je važno deci postavljati zahteve, ali i znati ih pohvaliti i nagraditi kada na njih odgovore, odnosno kritikovati pa i kazniti kada taj odgovor izostane.

Mala škola za velike roditelje 8

VEŠTINA kritikovanja

Svako od nas često je u prilici da kritikuje, ili bude kritikovan. Iako svi imamo veliko u iskustvo u kritikovanju, nije nam prijatno ni da upućujemo, ni da primamo kritiku. Međutim, neprijatnost niti može, niti treba da se sasvim eliminiše zato što ona motiviše na promenu. Ponekad primetimo da smo kritiku uputili u pogrešno vreme ili na pogrešan način i da nismo rešili konflikt, ali češće ne shvatamo zašto naša kritika nema željeni efekat. Veliki broj ljudi teško podnosi kritiku jer ne razdvaja sebe kao osobu, od svog ponašanja. Oni kritiku doživljavaju kao odbacivanje, kao nedostatak ljubavi, što je mnogo teže od motivišuće neprijatnosti. Kako će neko podneti kritiku zavisi i od njega samog, ali i od osobe koja kritikuje. Ranije smo već govorili da kritika treba da bude upućena isključivo na ponašanje, a ne na biće. Ovo važi i kada je upućujemo deci, i kada je upućujemo odraslima.

Dakle, treba jasno odrediti deo ponašanja koje želimo da neko promeni, pri tom naglasiti „meni se to ponašanje ne sviđa", a ne „to što radiš je loše". 

Mala škola za velike roditelje 7

Pohvale i nagrade

Pohvale, nagrade, kritike i kazne sastavni su deo socijalizacije i vaspitanja dece.
Dok mi odrasli odlazimo na posao, kuvamo, staramo se o deci, kupujemo, naša deca rastu i vredno rade uporedo sa nama. Zato ih treba i hvaliti i nagrađivati, da bi uvideli da odrasli umeju da cene njihov trud, ali i da bi izgradili radne navike i samostalnost.
Umemo li u tome da nađemo pravu meru?!

Iskustva pokazuju da postoje dve krajnosti. Ili roditelji (pogrešno) veruju da pohvala kvari dete i da je u njegovom interesu da prećute svoje zadovoljstvo i odobravanje, ili (takođe pogrešno) veruju da je dete potrebno neprestano hvaliti i nagrađivati bez obzira na njegova postignuća.

Naći pravu meru znači poštovati princip realnosti i uvažiti detetov uzrast, sposobnosti, postignute rezultate kao i spremnost da odgovore na naše zahteve.
Iako nije uvek prijatno ispunjavati roditeljske zahteve to je put do sticanja radnih navika i samostalnosti dece.

Mala škola za velike roditelje 6

Ciljevi vaspitanja

Mladi ljudi kad dobiju dete nalaze se pred teškim zadatkom - kako biti dobar roditelj? U tom trenutku nemaju, ni iskustva, ni znanja o roditeljstvu. Svaki roditelj ima svoje iskustvo koje nosi iz svoje porodice, ali postavlja sebi pitanje: da li želim da budem onakav roditelj kakvi su bili moji tata i mama? Tada obično kažu: ne želim da ponovim njihove greške, ali ne znam kako to da izbegnem. Zapravo oni tada ne znaju šta su osobine dobrih roditelja, šta treba da bude cilj kojem teže. U školi za roditelje koju vodimo, na pitanje: "šta je po vama dobar roditelj, koje osobine treba da ima?", dobijamo veoma različite odgovore. Za neke ljude najvažnije osobine su strpljenje i tolerancija, za druge strogost i doslednost, za treće razumevanje i briga... Svi se slažu u jednom, a to je da mnogo vole svoju decu. Iz ovih odgovora se vidi da su različita uverenja koja nas usmeravaju u vaspitanju. Ta uverenja potiču iz naše unutrašnje logike, iz našeg sistema vrednosti.

Mala škola za velike roditelje 5

Pohvala i kritika

Deca u prvoj godini ne razlikuju sebe od majke. Tek oko osmog meseca počinju da shvataju da mama nije deo njih i da može da ode. To je trenutak kada se javlja strah od odvajanja i dete nastoji da skrene pažnju mami i da je zadrži uz sebe. Od toga kako se mama i tata odnose prema detetu, zavisi kakvu će dete sliku formirati o sebi. U ovom periodu formiraju se temelji ličnosti deteta. Ova izgradnja najintenzivnija je do pete godine i slika koju dete tada formira, prati ga kroz celi život. Ukoliko se roditelji odnose sa ljubavlju i pažnjom, dete će se osećati sigurno i prihvaćeno, u suprotnom, ako je zanemareno, biće nesigurno i bez samopouzdanja. Ljubavi i pažnje nikad nije previše, zato što se dete ne razmazi ukoliko mu se pruža mnogo pažnje, već ukoliko mu se ne postave granice.

Mala škola za velike roditelje 4

Saradnja sa decom

Saradnju podrazumevamo u brojnim relacijama, samo je u odnosu sa decom često i nepravedno zapostavljamo...
Uopštavanje „Treba biti dobar..." ne govori detetu šta vi od njega očekujete. Ali, „Molim te da odmah sedneš i budeš miran pet minuta, dok ja..." je vrlo jasna poruka...
Vrlo česta roditeljska greška u komunikaciji sa decom je upućivanje poruka koje su odraz nejasnih očekivanja. Umesto da im saopšte jasan zahtev ("...budi tačan i vrati se kući do 19h..."), roditelji govore uopšteno, očekujući da dete samo zaključi šta se od njega traži i pri tome prave dvostruku grešku:
dete ima prostora da izvuče iz konteksta zaključak koji njemu više odgovara - ("Pa rekao si da ne dođem kasno, tek je 20h...")
dete prestaje da sluša, jer mu je opširnost dosadna, smatra da se roditelj ponavlja, drži mu predavanja i sl.

Mala škola za velike roditelje 3

Drama druge godine

U prvoj godini života beba ne može da preživi sama, jer nije u stanju da zadovolji ni jednu svoju potrebu. Neophodni su joj roditelji... Ukoliko se iz bilo kog razloga beba oseća neprijatno, ona zaplače, i roditelji se pobrinu da sve opet bude u redu, odnosno, zadovolje potrebu koja se pojavila, i beba je opet zadovoljna. Ukoliko su roditelji brižni i posvećeni detetu u tom periodu, i ukoliko mu na vreme i na adekvatan način zadovolje potrebe, dete će se osećati sigurno i prihvaćeno na ovom svetu. Ovaj period je upravo vreme kad se postavlja kamen temeljac samopouzdanja i samostalnosti odrasle osobe. No, dok dete ne postane samostalna osoba, koja ima samopouzdanja i samopoštovanja, proći će dug put.

Mala škola za velike roditelje 2

Nemoj i neću...

Od treće godine deca uočavaju razlike među polovima, “zaljubljuju” se u roditelja suprotnog pola i idealno, pronalaze kompromisno rešenje, odlučuju da budu kao mama (devojčice) odnosno kao tata (dečaci).

I to je najpresudniji momenat u stvaranju dečije individualnosti.

Roditelj suprotnog pola je, dakle, dužan da osujeti posesivnost deteta, i da mu jasno stavi do znanja, da ima svog partnera, koji mu je jako važan, ne dovodeći u pitanje ljubav prema detetu.

Treba reći: “Sad moram da popričam sa mamom/tatom, a posle ću se poigrati sa tobom”.

Zašto?

Zato što na taj način omogućavate detetu da se identifikuje sa roditeljem istog pola, a dugoročno utičete i na njegov karakter, i spremnost da nađe kompromis između svojih i tuđih želja.

Primetićete, na ovom uzrastu, da dete ume da oseti odgovornost, krivicu, da deli sa drugima, da grdi druge, ali i da brine o drugima.

Naučilo je da traži, ali i da daje!

Vaše dete uči abecedu emocionalne pismenosti!

Treba li napomenuti koliko je ovo važno? To je osnov svih veza koje će kasnije imati u životu!

Takođe, vaš zadatak je i poštovanje individualnog tempa  razvoja!

Stalno poređenje vašeg deteta sa „naučnim tekstovima“, ili njegovim vršnjacima, koji već mogu ovo ili ono, napraviće od vas takmičarskog roditelja, a vaše dete verovatno će postati nesigurno i nesrećno.

Razlike u polovima

Treba obratiti pažnju i na bitne razlike u razvoju dečaka i devojčica, koje kao roditelji trebamo da uvažavamo i poštujemo, da bismo izbegli zamke muško/ženskog šovinizma – što je primetno za uzrast od 6 - 12 godine, iako se one ispoljavaju mnogo ranije.

Dečaci brže rastu, snažniji su, vole više prostora i više manipulišu predmetima. Desna strana mozga im je razvijenija i više ih uznemirava odvajanje.

Devojčice imaju bolji socijalni kontakt, više reaguju na lica i imaju bolje razvijeno čulo dodira. Mozak im se brže razvija i stvara se više veza između leve i desne strane mozga. Razvijeniji im je govor.

Ipak bi trebalo ostaviti mesto za izuzetke i posmatrati to kao individualnu razvojnu karakteristiku, a ne kao simptom razvojnog poremećaja.

Promene

Od 6 -12 godine nailazi period koji psihoanalitičari nazivaju “latencijom” ili mirovanjem, naročito kad pričamo o seksualnosti. U ovoj fazi se dete intelektualno razvija, uči se društvenosti, uči o zajednici u kojoj živi i širem svetu.

Sada je manje emotivno i manje osetljivo, ali zato razmišlja i o smrti, i od tog straha brani se ritualima, magijskim obredima...

Kod dečaka su to konkretne ratničke igre, dok devojčice pribegavaju obradi psihološki strašnih događaja kroz igru.

U ovom periodu vrlo je važno da roditelji imaju zdrav, pozitivan stav prema životu, da bi pomogli svojoj deci da prevaziđu ovakva ponašanja.

Za dečake je, u ovoj fazi, jako bitna bliskost sa ocem, s tim što uvek treba da mu bude dostupna nežnost majke.

Pubertet

Nakon zatišja – bura! Pubertet!

Biologija, seksualno - agresivna energija, pa još protkani razmišljanjima, moralnošću, smislom i besmislom sveta...

I šta dobijemo?

Odgovore na sve “NEMOJ” kroz  suprotstavljanje, grubost, bezobzirnost, opiranje, rizično ponašanje, prkos...

Roditelji, sada, neretko osećaju NEMOĆ suočeni sa prezirom, omalovažavanjem i ljutnjom svoje dece.

Teško jeste, ali ne i nemoguće - naći pravu meru tolerancije, a pritom ne pokazati “osećaj povređenosti” (ispoljiti emotivnu čvrstinu), kao i biti dosledan i držati se pravila, vodeći pri tome računa da budemo pravedni, a ne da dokazujemo svoju nadmoć.

Roditelji koji izjavljuju, da u ovom uzrastu, njihova deca nemaju baš nikakvih problema, pokazuju da su im deca ozbiljno patološki obuzdana, i moraće kad - tad da se suoče sa vlastitom odgovornošću za to.

Često pitanje roditelja je i kako postupati sa adolescentima? To je period kada roditelji moraju biti spremni za suočavanje sa nezavisnošću i samostalnošću dece.

Skrećemo vam pažnju na stav dr Zorana Milivojevića, da je dobar roditelj, onaj koji dobro pripremi decu za život, ali ih i pusti da odu...

To, istovremeno, ne isključuje mogućnost da dete potraži savet, ili pomoć od roditelja kad god mu je to potrebno.

U ovoj fazi naročito mora doći do izražaja vaša (roditeljska) mudrost. Divite se uspesima i izgledu vaše dece (ovo naročito važi za roditelje suprotnog pola).

I dalje kontrolišite opšte moralne norme i ponašanja da bi dete do kraja razvilo moralne standarde i ponelo ih sa sobom.

Logičke napade svoje dece kroz rasprave i debate koje, prividno, imaju za cilj da dovedu u pitanje vaše rezonovanje i vrednosti – stoički prihvatite – i nepopustljivo branite vaše stavove.

Koliko god vam to zvuči paradoksalno, svojim napadom, dete vas moli da mu nametnete svoje tumačenje i argumente, kako bi ih ono čvršće usvojilo i ojačalo sopstveno samopouzdanje.

Ne očekujte zahvalnost!

Bar, ne, dok vaše dete ne postane samostalno, ili dok i samo ne postane roditelj!

Piše: Darka Krsmanović

Mala škola za velike roditelje 1

NEMA nepogrešivih roditelja

Kada se nama ili našoj deci desi nesto nepredviđeno, kada deca postupe, na nama, neočekivan, ili nepoželjan način, kada ih posmatramo u različitim društvenim ulogama, kada sa njima imamo problem, ili kada prosto razgovaramo sa njima, često zastanemo i zapitamo se - KOLIKO MI ZAISTA POZNAJEMO NAŠU DECU?

Pošto smo roditelji , pitanje za nas je:- KOLIKO MI ZNAMO O RODITELJSTVU? Ili, koliko smo kompetentni da budemo roditelji? Da li je dovoljno samo da odlučimo da postanemo roditelji? Da li je dovoljno primeniti znanje o koje smo sticali “u prolazu,” ili posmatrajući naše roditelje i efikasnost njihovih vaspitnih metoda na i nad nama? Da li je tome dovoljno dodati dobronamerne savete, gotove recepte naših prijatelja i par nasumice odabranih knjiga o nezi i vaspitanju dece?

Velika je istina da se vrlo često u toj ulozi osećamo nesigurnim, nemoćnim i nepripremljenim da se naša prvobitna predstava o „biti roditelj“ uveliko razlikuje od realnosti.
Realnost je, da je „biti tata i mama“ lepo, nadahnuto, kreativno, da nas obogaćuje, ispunjava, ali je istina i da je to najteži i najodgovorniji posao kojem treba valjano, predano, i dugo biti posvećen.

Činjenica je i da su se društvene prilike promenile. Elizabet Pentli u svojoj knjizi „Roditeljska moć“ piše:
”Društvo je bilo bolje opremljeno da pomogne i pruži podršku porodici. Poredak autoriteta bio je jasan. Deca su poštovala i slušala svoje roditelje i učitelje. Osim “kriminalnog elementa” svako je poštovao policajce i ljude na poziciji vlasti. Porodice su bile bliskije. Razvodi su bili retki. Većina majki je ostajala kod kuće, dok su očevi zarađivali. Na TV su bile prikazivane serije o savršenim porodicama i majkama koje peku kolače u uštirkanoj beloj kecelji preko savršene haljine i cipelama na visoke potpetice….”

Danas? Slika realnosti danas uključuje prezaposlenost, razvode, cinične i agresivne junake TV serija i video igrica, nepoštovanje autoriteta, drogu, alkohol i nasilje. Statistike su neumoljive i između ostalog nam govore i o tome koliko je danas teško biti roditelj i uživati u tome. Teško da, ali ne i nemoguće. Angažovanje na učenju roditeljstva je preduslov da to i ostvarite. Vreme, strpljenje i vežba uvek daju rezultate! Ovladati ovom veštinom ne znači ne praviti greške, jer prava greška je samo ona koja se ne ispravi! Nema nepogrešivih roditelja. Setite se vremena kad ste sami bili deca i onoga šta ste mislili o postupcima vaših roditelja ponekad? Svi mi pravimo greške i učeći od naše dece rastemo zajedno sa njima. Počinjemo da učimo o roditeljstvu još od naših roditelja, ali najviše kada sami postanemo roditelji. Zato je, čini se, jako važno da znamo osnovne karakteristike pojedinih razvojnih faza, da tome dodamo adekvatne tehnike, pravilno razmišljamo, koristimo veštine i preuzmemo kontrolu.

Prva godina

Momentom rođenja beba mora da počne da diše! Mora da plače! Ona je bespomoćna i roditelji, posebno majka, u ovom periodu nesebično ispunjavaju sve želje novorođenčeta. Beba funkcioniše po principu pravljenja razlike između potpunog zadovoljstva (suv sam, sit, spavam) i potpunog nezadovoljstva (gladan sam, mokar, boli me…) koje dete izražava plačem. Psihološki gledano, ono što je jako bitno u ovom periodu je, da fizički kontakt koji se ostvaruje držanjem bebe u naručju, dodirivanjem bebine kože… budu podjednako zastupljeni kao i zadovoljavanje osnovnih potreba. Osećaj blaženstva i poverenja, koje beba oseća, u stvari je prvi doživljaj poverenja u dobronamernost sveta – što je preduslov zdravog napretka deteta. I ne brinite! U ovoj fazi ne možete razmaziti bebu. Naprotiv!

Što ste topliji i nežniji prema njoj, ona će spontanije ispoljavati emocije. Oko šestog meseca beba će biti znatiželjnija za proučavanje sveta oko sebe, pa je dužnost roditelja da joj omogući bezbedno upoznavanje sa okolinom. Dakle, slobodno smete da se odreknete dragocenih suvenira, da vredne i ne bezbedne predmete podignete na bezbednu visinu, ali i da prilagodite raspored nameštaja. Bebi. Drugim rečima, dete ne treba da bude fizički sputano, a roditelj koji mu obezbedi igranje i istraživanje može biti siguran da će upravo taj istraživački nagon, druge polovine prve godine života deteta, biti odgovoran za, recimo, sposobnost čitanja i pisanja. Između osmog i desetog meseca javlja se strah od odvajanja, koji rešavate, recimo, igrom žmurki. Kraj prve godine života.Dete sposobno da razume vaše NE i to je početak novog razvojnog perioda, ali i DRAME DRUGE GODINE o kojoj ćemo pisati u sledećem broju.

Druga godina

Vrlo važan posao koji roditelji treba valjano da odrade između druge i treće godine je NAVIKAVANJE A ČISTOĆU.

Treba razumeti da je to stvar fiziološke, a ne psihološ ke zrelosti, kao i da je pokornost najgore što možete tražiti od deteta u tom uzrastu!

Umesto da mu kažete da je prljavo recite – NE MARI! Umesto da slušate dušebrižnike, slušajte vaše dete. Kada ono bude fiziološ ki zrelo, reći će. Tada će shvatiti i način na koji to treba da obavi. Tada ga pohvalite. Recite mu da je veliki kao tata, ako je dečak, ili kao mama, ako je devojčica, ali nikako da je - dobar! Fiziologija nema nikakve veze sa dobrotom!

Jedan od oblika otpora i odbrane od roditelja koji preterano kontrolišu ponašanje deteta je „zatvor“ prouzrokovan „zadržavanjem stolice“. Ako preterano kontrolišete svoje dete zapitajte se, niste li i sami bili podvrgnuti preteranoj kontroli, i kako ste se osećali zbog toga?!

Iako postavljate granice, što je nužno i potrebno, ne zaboravite da detetu posle zabrane pokažete ljubav da bi vremenom shvatilo da mu neke stvari branite upravo zato što ga volite! Oblikujte ponašanje pohvalama, ne grdnjom, i trudite se da mnogo češće izgovarate DA od NE.

Menadžerski sindrom

Paul Dudley Whit, slavni kardiolog, još 1970. godine ukazivao je da je "srčano oboljenje pre 80. godine života naša greška, a ne božija volja ili učinak prirode"

Menadžerska bolest, pravilnije "menadžerski sindrom" (naziv nastao ne od latinskog, već iz anglosaksonskog jezika), kao klinički entitet novijeg datuma, iznedren je iz načina života u savremenoj civilizaciji i javlja se kao skup simptoma i znakova usled obolevanja menadžera i svih ljudi sa sličnim psihofizikim profesionalnim opterećenjima (ljudi na rukovodećim radnim mestima, poslovni ljudi i preduzetnici sa aktivnostima sličnim menadžerima, stvaralačka, kulturna, naučna, privredna i politička elita, bankari i ljudi na poslovima visokog rizika kao što su kontrolori na aerodromima, hirurzi, novinari i ljudi koji rade na berzama), sa enormnim psihofizičkim naprezanjima.